iz prošlosti Subotice…
Pišem kao istraživač arhivske građe koji se interesuje za lokalnu istoriju jer na kraju krajeva i veća slika je sklopljena od malih slika.
Bicikli (motocikli) u Subotici nekada
Evidencije koju su vodile gradske vlasti radi plaćanja posebnih nameta- taksi na prevozna sredstva, daje nam ilustraciju o njihovom broju. Tako bicikala u 1927. godina ima 1416.
| F:47.1450. | XXIV 63/1927 | Spisak 1416 vlasnika bicikala sa adresama radi plaćanja takse (Antun Donat, Marga Donat (ulica Brozova 24), … ) | 1927 | srpski | 55 |
Zanimljivo da 1928. godine broj naplaćenih taksi na bicikle iznosi samo 863.
Broj bicikala se do pred rat povećao za više od 4 puta i iznosio preko 6000.
Bunjevačke novine 18.3.1941. pišu o broju saobraćajnih sredstava u Subotici:
seljačkih kola 8700
špediterskih kola 613
fijakera privatnih 143
fijakera taksi 61
luksuznih automobila 188
teretnih automobila 39
motocikolova 126
biciklova 6075
Franjo Engl je u to vreme bio istaknuti trgovac biciklima.
Crtice (beleške) o dvotočkašima u Subotici
Preteča modernog bicikla je bio izum Francuza Sivraka iz daleke 1791. godine. Od tada se bicikl neprstano usavršavao[1] i sticao sve ve}u popularnost. Sa početkom ere motorizacije i stvaranjem motornog bicikla, razvijao se i motociklizam.
I u Subotici je pređen dug put, od devete decenije XIX veka i upoznavanja javnosti sa dvotočkašem koji se odlikovao nezgrapnim metalnim velikim prednjim točkom, do pedesetih godina XX veka i fabriciranja preko 20 000 komada bicikala, od nekoliko entuzijasta na prvim biciklima do svakodnevnog prevoznog sredstva, koje se nalazi gotovo u svakoj kući. Subotica je prednjačila u tim prvim koracima korišč}enja bicikla, zatim u proizvodnji – od tridesetih godina XX veka, koja se znatno razvila tek nakon rata, da bi u nastavku tog perioda i stekla epitet grada dvotočkaša. Upravo te etape, osvetlićemo u ovom radu.
Prve bicikle u naš grad doneli su iz Pariza početkom 1880.-tih godina nastavnik fizičkog vaspitanja i aktivni sportista Nikola Matković[2] i apotekar Ferenc Silberlajtner[3].
Od tada započinje druženje subotičana sa ovim tehničkim sredstvom, koje je omogućavalo da se upotrebom ljudske snage, relativno lako prevaljuju veće razdaljine. U početku su bicikli, tada modeli sa velikim prednjim točkom, bili još vrlo retke i za običan puk skupe sprave, te su njihovi vlasnici mogli biti samo ljudi iz gospodskog staleža, koji su otkrivali kakve sve mogućnosti pruža okretanje pedala velosipeda. Pored toga što su ih koristili kao prevozna sredstva, javlja se i nekoliko njih koji su utirali put biciklizmu kao sportu.[4] Pioniri i prvi progatori te grane sportskih aktivnosti na ovim prostorima su bili braća Vermeš, Lajoš i Nandor, Nikola Matković, Ivan Sarić. i drugi.
Pokazalo se da je to vrlo dobar sportski rekvizit za trkčki raspoložene bicikliste isto kao što su te priredbe bile primamljive i za gledaoce, pa su atraktivne trkaće nastupe na velodromu, na posebno izgrađenoj biciklističkoj stazi na Paliću, koju 1884. godine[5] podiže Lajoš Vermeš, pratili mnogobrojni gledaoci.
Da su subotički sportisti postizali značajne rezultate u biciklizmu, govore nam primeri Ivana Sarića, koji je bio državni prvak 1897. godine u vožnji na 10 km. kao i Stevana Santoa, koji je učestvovao na amsterdamskoj olimpijadi 1928. godine. Njemu, koji je od strane Koturškog saveza Kraljevine SHS bio određen da zastupa zamlju u toj disciplini, Grad je pomagao da otputuje na to veliko takmičenje, dajući mu pomoć od 1 000 dinara.[6]
Što se tiče proizvodnje bicikala, treba istaći da sve do tridesetih godina XX veka, svi subotički bickli potiču iz uvoza.[7]
Tek tada fabrika Mirka Rothmanna, u okviru svojih sporednih delatnosti započela je i sa proizvodnjom bicikala po nemačkoj licenci.
Fabriku osnovao Mirko Rotman (Imre Rothmann) (Senta, 1855 – Subotica, 1929 ) još 1888. godine, kao livnicu gvožđa i fabriku opruga i metalnog nameštaja.[8] Od 1913. godine se nalazi upisana u sudskim registrima, Ct VII, st. 9, kao društvo za zajedničku korist. Tada je kao ortak bio upisan zet porodice Rotman, Bela Gajger (Geiger Béla), koji uskoro menja prezime u Gabor (Gábor)[9] {to je od 1917. godine i zavedeno u registru firmi. On je bio u braku sa ćerkom osnivača, Jelenom (Ilonom) Rotman.[10] Od 1929. godine, nakon što je preminuo osnivač – Rotman, koji nije imao muškog naslednika, firmu }e nastaviti da vodi njegov zet. I Bela Gajger (Gabor) je bio po narodnosti Jevrej baš kao i familija u koju je ušao venčanjem. Završio je Višu komercijalnu školu u Beču, bio je pravi poliglota – govorio je 8 jezika! U Subotici se nalazi od 1913, a jugoslovensko državljanstvo dobija 1924. godine. Iz braka sa Jelenom Rotman, imao je sina Đorđa. Bio je bogat i uvažen građanin, član “Rotary cluba”, a od 1940. godine predsednik subotičkog “Udruženja industrijalaca”.
Preduzeće, koje se bavilo proizvodnjom metalnog nameštaja i livenjem gvožđa, nalazilo se od osnivanja u VII krugu, Cara Lazara br. 5. Ali, od druge polovine dvadesetih godina vlasnici pokazuju želju da fabriku prenesu na novu za dalji rast i razvoj firme pogodniju lokaciju. Uslovi za preseljenje su obezbeđeni tek 1930. godine, kada Beli Gaboru, biva uvažena molba upućena gradskim vlastima, u kojoj moli da mu se dodeli plac za gradnju novih pogona. Senat je doneo odluku[11] da se toj firmi dodeli gradsko zemljište na Daničićevom (Palićkom) putu, u blizini tadašnje škole. Zauzvrat, grad dobija Rotmanov stari plac [12], a u cilju otvaranja budućeg Radijalnog puta.
Te, 1930.godine se i započinje sa gradnjom na novoj lokaciji, Daničićevom putu (gde se i danas nalaze ostaci fabrike bicikala Partizan). Vlasnik “Rotmana” koji je od grada dobio 1 k.j 180 kv.hv. i deo zemljišta od 220 kv.hv. koji je kupio isto od grada za 20 000. dinara (To je bio ugao Natoševićeve i Palićkog puta). Gradnja je završena u istoj 1930. godini.[13]
Nakon Rotmanove smrti, kao vlasnik firme prvo je upisana njegova udovica Nika Rozental Rotman, a od 1930. godine njeno mesto zauzima Gabor Bela, koji u tom vremenu upotrebljava i novo ime – Vojislav.[14]
Sa proizvodnjom, odnosno sastavljanjem bicikala firma kreće u drugoj polovini tridesetih godina. Sirovine i delovi za tu vrstu proizvodnje uvoženi su iz Nemačke. Mašine i alati neophodni za tu delatnost projektovani su i izrađeni u samoj fabrici.
Struktura zaposlenih, u periodu pred izbijanje rata u zemlji, dobro govori i o vrsti i načinu proizvodnje. U 1940. godini zaposleno je bilo 112 radnika, 10 na izradi nameštaja, 5 na izradi lekarskih instrumenata, 5 na izradi sablji, mamuza i bodeža, 2 su radila žičane uloške, bilo je 6 mašinskih bravara, 5 strugara, 4 na izradi svetlećih tela, 7 bravara za mesing, 2 potiskivača, 10 brusača, 6 farbara, 17 livaca, 4 “trčala”, 1 ložač, 1 magacioner, 5 pakera, 1 stolar,1 noćni čuvar, 6 činovnika, 3 radnika za izradu velosipeda i 22 učenika.
Po uvo|enju mađarske Vojne uprave, fabrika je prinudno pretvorena u komanditno društvo i za minimalnu cenu izdata u zakup licima mađarske nacionalnosti. Predeuzeće je nastavilo da radi, proizvodeći noževe, bajonete, sablje, mamuze i bicikle.
U 1945. godini, sada već nove vlasti navode sledeće podatke o kapacitetu izrade gotovih proizvoda: 7 000 kreveta, 2 000 malih poljoprivrednih mašina (krunjač, rezač za repu, meljač kukuruza), 1 200 bicikala, ili 240 t. željeznog liva godišnje.[15]
Bela Gabor i supruga su u junu 1944. deportirani u Nemačku, odakle se nisu vratili. Njihov sin –Đorđe Gabor, poveo je 1945. godine postupak za nasleđivanje oca i majke koji su proglašeni mrtvim, ali nije uspeo u tome.[16]
Konfiskacijom (Vp.801/1946 )[17] i nacionalizacijom pretvara se u državnu fabriku da bi 1949. godine dobila ime “Partizan”. U novoformiranu fabriku ušlo je i preduzeće “Zmajevac”. Pogon livnice je 1947. godine demontiran i prenet u Sarajevo.
O proizvodnji te fabrike u tim prvim posleratnim godinama govori sledeće tabela:
Godina Broj proizvedenih bicikala
1947. 560 kom. bicikala
1948. 5 383
1949. 13 080
1953. 23 000
Od 1953. godine proizvodnja bicikala se odvija u novopodignitum fabričkim objektima gde su se koristile i novonabavljene mašine.
Bicikle su u međuratnom periodu prodavale subotičke trgovine, uglavnom one specijalizovane za gvožđarsku robu.
Jedan od istaknutijih trgpvaca u toj branši je bio Koloman Seneš ( Gor. Sv. Ivan 1883 – Aušvic 1944).[18] On je 1918. godine kupio bivšu Molcerovu gvožđaru, gde je već ranije bio zaposlen. [19]
Imao je filijale, radnje u Bačkoj Topoli i Kuli. Zastupao je firme “Rostfrei” i “Berendorf” koje su proizvodile posuđe, prodavao je i peći i štednjake, poljoprivredne mašine i sprave.[20]
U tridesetim godinama prodavao je i motocikle marke “N.S.U.”.[21]
“Sin Adolfa Engla” firma registrovana 1923. godine imala je delatnost “trgovina šivaćih strojeva, bicikala, automobila i delova za njih”. Nalazila se u Krupežićevoj ulici br. 3. O njenoj snazi na domaćem tržištu govori i podatak da je imala i svoje filijale u Zagrebu, Starom Bečeju, Velikoj Kikindi i Velikom Bečkereku. Ta firma, nakon preregistracije nosiće naziv “Engl Franja K.D.”. Njeni su vlasnici bili Engl Franja iz Subotice i Makso Wolf iz Beograda, bavila se prodajom šivaćih mašina, gramofona i bicikala.
U vlasništvi Arpada Šandora, nakon 1920. godine, bila je trgovačka radnja “Stern Adolf”, koja se polovinom tridesetih godina nalazila u “Labor palati” (Jelačićeva 2, danas Matka Vukovića). Ona se počela baviti prodajom i popravkom “šivaćih strojeva, bicikla, gramofona” da bi svoju delatnost proširila od 1935. godine i prodajom motornih vozila (“automobila, motornih dvokolica, dvokolica”) i delova za njih, [22]
Tako je upravo ova firma, 1939. godine dala i najbolju ponudu za isporuku jednog motocikla za potrebe Gradske policije. U konkurenciji su bili još i gvožđara Seneš, koja je nudila “motorni kotač 500 ccm, sa prikolicom i pomoćnim sedalom marke N.S.U. za 23 750 dinara i firma Popović Stojana iz Beograda, sa motociklom BMW od 750 ccm za cenu od 26 500 dinara. Ponuda “Stern Adolfa” se sastojala čak od 5 različitih motocikala, marki “Horex”, “BMW” i “Zündap”. Gradska četvoročlana komisija odlučila se za motor marke “Zundap”od 600 ccm, zadnjim sedalom i prikolicom, za cenu od 25 000 dinara.
Iz uporednih podataka o broju vozila, krajem dvadesetih godina, koje daje dr Mirko Kosić u svojoj publikaciji[23], možemo steći ilustraciju i o rasprostanjenosti sledećih prevoznih sredstava.
Broj bicikala moticikala automobila
Godina 1928. 1929. 1928. 1929. 1928. 1929.
| Novi Sad | 2510 2897 | 7 7 | 37 27 |
| Subotica | 1767 1886 | 30 35[24] | 160 160 |
Njihova zanimljivost je u tome što pokazuju da je Novi Sad, mada znatno manji po ukupnom broju stanovnika, prednjačio po broju bicikala, a Subotica po broju motornih vozila, motocikala i osobnih automobila. Razlika u broju teretnih kola koji je u Subotici 1929. godine iznosio 7800, a u Novom Sadu samo 2539 sasvim je razumljiva. Poljoprivreni centar – Subotica, sa gotovo polovinom stanovništva van užeg gradskog centra, pokazuje da su upravo oni preferirali za svoje redovne potrebe – teretna kola. Isto tako je jasno da su imućniji građani, trgovci i industrijalci bili vlasnici motornih vozila, a da su oni siromašniji upotrebljavali bicikle.
Mada relativno malobrojni, motociklisti i biciklisti sa sportskim ambicijama u Subotici, osnovali su 1929. godine i svoj sportski klub – “Moto-club Champion”. Predsednik kluba je bio indutrijalac Vilim Konen Jakobčić a sekretar Nikola Marković. Bicklistički sport su negovali, odnosno biciklističke sekcije su imali već i do tada sledeći subotički sportski klubovi: “Elektrik, Šport klub električne centarle”, “S.A.N.D.” i “Šport, subotički športski klub”.
Radi obezbeđivanja uslova za održavanje takmičenja – trka, novoosnovani klub obraća se 1930. godine Gradskom Senatu sa molbom da im se dozvoli upotreba Vašarišta u Malom Bajmoku, između somborskog puta i Prokešove ciglane (potonji Hipodrom). “U poslednjim vremenima na celom svetu podigao se veliki zamah za razvijanje športa motorskog i biciklističkog. U našoj mladoj državi naročito u Beogradu i u Zagrebu već su priređene veće internacionalne utakmice i to sa lepim moralnim uspehom. Naš novi klub je osnovan u svrhu da se grana ovog športa širi u Subotici, ali na žalost ne raspolažemo sa metrialnim sredstvima za zidamo zaseban stadion za priređivanje takvih utakmica, usled toga smo slobodni obratiti se Slavnom Senatu, da nam dozvoli za početak našeg rada na vašarištu zauzeti zemljište oko prostorije sadašnjeg vašarišta, te tako da se na bi sprečavao promet na tom vašarištu, ali da bi mi mogli upotrebiti onu prostoriju na vašarištu koja se nalazi oko vašarišta i koje je zemljište potpuno podesno za priređivanje motorskih utakmica.”[25] Pošto im je molba odobrana, oni su do 1932. godine održali na tom terenu 8 trka. To su bile “klubske trke”, “međugradska trka motora i bicikala” i kao kruna 6. i 7. juna 1931. godine “internacionalna trka motora”. “Na svim ovim priredbama bio je odziv publike veoma velik, a svaka nova priredba značila je korak unapred na polju motoristike i biciklistike, tako, da je naša poslednja priredba 6. i 7. juna ove godine privukla oko 6 000 gledalaca, čime se još ni jedna sportska priredba u Subotici ne može pohvaliti. Već iz ovog kratkog opisa vidi se kolosalan interes gra|anstva za taj šport. Ovo nas je ponukalo, da uzmemo u razmatranje podizanje jednog stalnog stadiona.” pisao je u ime Kluba njihov predsednik Konen Jakobčić gradskim vlastima u molbi da im se dozvoli upotreba vašarišta za održavanje trka u narednih 20 godina, a oni bi investirali u izgradnju odgovarajuće staze od šljake, ograde, zgrade…[26] Gradsko građevinsko odeljenje je i ovoga puta podržalo takvu ideju. “U Subotici nema još takvog sportskog igrališta kakvo bi trebalo za trke biciglističkih i motornih vozila, a ni za telesna nadmetanja slične vrste. Postojeća igrališta iskorišćavaju se samo za nogomet. Danas, kada je sport u celom svetu zauzeo veliki mah, a neobičan interes u razvijanju sporta se pokazuje u svim pravcima, nalazi za uputno da se ovome klubu pođe u susret i dodeli traženo vašarište na upotrebu – tim pre što bi opština nakon isteka određenog roka, imala koristi bez ikakvih investicionih troškova. Dobro izgrađeni i uređeni stadion privlačio bi i strance i veliku okolinu, a to sve služi za unapređenje i podizanje grada.”[27] Sudeći po tome, “Moto-club Champion” je zaista i dobio priliku da i u daljem periodu koristi taj teren. Ta njegova namena je promenjena tek gradskom odlukom iz jula 1940. godine, kada je ustupljen na korištenje “Subotičkom kolu jahača Kralj Aleksandar I”.[28]
Vozači motornih vozila, pa tako i motocikala, pre kretanja u saobraćaj, morali su da polažu odgovarajući vozački ispit. Njih je organizovala Gradska policija, do 1934. godine, a zatim Sresko načelstvo. Sačuvan dokument iz 1938. godine – zapisnik o položenom ispitu mlade Ane Kalmar (r. 1914.), supruge Kalmar Matije, govori nam da su i žene bile zastupljene kao vozači motocikala.[29]
I od biciklista se u saobraćaju zahtevalo da poštuju određena pravila, kao prvo da pribave tablicu sa registarskim brojem, koju je izdavala Gradska policija, da voze desnom stranom ulice, upale lampu u slućaju vožnje noću, itd. Kao i u mnogim drugim situacijama, nisu isti aršini važili za sve. Jedna epizoda iz 1926. godine, o kojoj saznajemo na osnovu tužbe uključene stranke, o susretu tužitelja – bicikliste pomoćnika šefa Tajne policije – Petra Vukmanovića koji nije koristio lampu sa gradskim redarom, sa značkom br. 11. – Vecom Timarom, govori i o tome, ali mnogo više o očekivanjima vladajućih struktura da se poštuju i neke druge promovisane ideološke i društvene norme. Biciklista Vukmanović vraćao se navečer iz Dudove šume, nakon što se “učio specijaliziranom teranju bicikla, sa svojim učiteljem”[30] (koga je plaćao za tu instruktažu), kada ga je pred njegovom kućom (Cara Lazara 28) zaustavio redar, i to povicima na mađarskom jeziku, upozoravajući ga da ne koristi lampu na biciklu. Tajni policajac se našao pogođen drskošću redara i njegovim, kako je on to okarakterisao “gadnim i nezakonitim postupkom”, “zapostavljanjem Državnih jezika i služenjem neprijateljskim jezikom”. Sastavivši tužbu, zahtevao je najstrožu kaznu za počinioca. I zaista, epilog je bio da je redar bio kažnjen, doduše samo novčano – globom od 50 dinara. Da li je biciklista poštovao propis o korišćenju lampe, disciplinski organ nije ni našao potrebno da utvrđuje.
Da se bicikl koristio i kao prevozno sredstvo za duža putovanja svedoči i nam i dokument[31] iz maja 1938. godine o izdatom kolektivnom pasošu za rimokatoličkog sveštenika Šandor Jovana iz Malog Iđoša koji je sa grupom drugih lica dobio tu ispravu a u cilju putovanja na Euharistički kongres u Budimpeštu. Nažalost nemamo drugih izvora koji bi nas obavestili o tome kako je protekao taj put.
Iste te 1938. godine, u okviru manifestacije “Subotička nedelja”, koja je imala karakter privredne izložbe[32], pored kulturno umetničkih programa, 9. oktobra 1938. organizovana je i specifična sportska priredba – “drumska zvezdana trka dvokolica”. Ona se sastojala u tome što su biciklisti iz okoline pozvani da startuju iz svojih mesta, i da voze prema – Subotici. Kao ciljna mesta su određene trošarinske stanice, na prilazima gradu, gde će ih dočekivati članovi žirija, koji su prema posebnim kriterijumima i koeficijentima imali zadatak da boduju vreme i odrede pobednika. Uzimali su u obzir samu udaljenost startnog mesta, ali i kvalitet puta. Za asfaltni put je to bio koeficijent 1,00, za kameni put (od kamenih kocki) – 1,50, a za zemljani “letnji” put – 2,50. Doček svih učesnika je bio predvi|en u 11 sati, pred “Sokolskim domom”. Prijavljeno je 36 učesnika, 4 iz Horgoša, 10 iz Martonoša, 5 iz Malog Iđoša, 4 iz Pačira, 7 iz Starog Bečeja, i 6 iz Bačke Topole. Priređivači, odnosno učesnici izložbe, proizvođač bicikala “Rotman” i trgovci biciklima i delovima za njih, obezbedili su i nagrade za najuspešnije. Prva nagrada je bio bicikl “Rival” iz Rotmanove fabrike, druga kompletan ram za bicikl, treća sedalo od kože, itd. Najviše bodova, pa prema tome i nov bicikl je osvojio Pavle Šebešćen iz Starog Bečeja, koji je odvozio 102 km do cilja i to po kamenom putu. Trka je bila prijavljena i savezu biciklista Jugoslavije – “Koturaškom savezu Kr. Jugoslavije, Zagreb”, čak su pozvani i biciklisti iz klubova učlanjenih u taj savez. No, subotičkim organizatorima je stigao negativni odgovor. U dopisu je navedeno da se u tom terminu održava brdsko prvenstvo države u Zagrebu, te da je “verificiranim članovima zabranjen nastup sa vozačima koji nisu začlanjeni u Koturaškom savezu”[33]. Data je i sugestija, odnosno savet za unapređenje biciklističkog sporta. “U vašem kraju imade mnogo biciklista pa bi mogli ondje osnovati nekoliko klubova – pošto su već takovi postojali u Subotici, Somboru, Petrovgradu, itd i tada bi se mogle priređivati trke većeg stila”.[34]
Biciklisti su bili angažovani i kao učesnici na nekim proslavama. Tako “Subotičko atletičko nogomentno društvo – SAND”, priređuje 5. jula 1930. godine “Ivandansku noć”, na sopstvenom igralištu na Daničićevom (Palićkom) putu, a kao prva tačka u bogatom sportsko umetničkom programu, predviđa se nastup “povorke biciklista sa lampionima”.
Prateći samo neke od etapa dugog ali uspešnog razvojnog puta upoznavanja, prihvatanja i korišćenja dvotočkaša, bicikala i motocikala kod nas, možemo se uveriti da su oni postupno nalazili svoje mesto u životu Subotice, urastali u svakodnevicu kao uobičajeno prevozno sredstvo, sportski rekvizit, ali i kao dobar trgovački ili fabrički artikl.
Stevan Mačković
[1]Nešto napredniji model predstavljen je u Parizu 1818. godine kada je Karl fon Dres prikazao svoju “dresinu”. Škotski kovač Makmilan uvodi pogon pedalama na prednji, a Loson – lančani preenos s pedala na zadnji točak, Danlop – pneumatskue gume, itd. Naziv bicikl datira od 1868. godine.
[2]Nikola Matković (Subotica, 1864-1946). Radio je kao profesor fizičkog vaspitanja u subotičkoj Gimnaziji. Pored toga što se istakao kao pionir biciklizma, kao takmičar je postizao dobre rezultate u atletskim disciplinama. Da je bio poznavalac i borilačkog sporta “džiu-džicu” svedoči što je obučavao gradske policajce toj veštini. IAS, F:47. XIX 1303/1922
[3]Apotekar Ferenc Zilberlajtner je ostao zapamćen i po tome što je u Suboticu dovezao i koristio prvi automobil – 1901. godine.
[4]Prva biciklistička trka održana je u Parizu 1869. godine. Prvi biciklistički savez osnovan je 1878. godine u Engleskoj.
[5]Da se biciklizam širio ne samo u Austro-Ugarskoj, nego i na teritoriji preko Dunava, u Kraljevini Srbiji, govori podatak da se te 1884. godine u Beogradu se osniva “Prvo srpsko velosipedsko društvo”.
[6]IAS, F:47. X 76/1928. Molbu za pomoć Santou uputio je predsednik Koturaškog podsaveza iz Subotice, Miloš Lepedat.
[7]Tako je za uvoz “velosipeda” u čitavoj zemlji, 1929. godini potrošeno preko 17 miliona dinara. Za uvoz automobila je izdvojeno 99 348 224, za moticikala 9 341 494 dinara. Dr Mirko Kosić, Privreda Vojvodine u 1929. godini, Izdanje Trgovačko-industrijske i zanatske komore u Novm Sadu, Novi Sad 1930, 80-81
[8]Mirko Rotman je jo{ 1881. godine sa Štern (Stern ) Adolfom osnovao trgovačku radnju, koja je 1886. protokolisana. IAS, F:43.125
[9] Promena prezimena Gajger Bele u Gabor, izvršena na osnovu naređenja Mađarskog Ministarstva unutrašnjih dela br.36344/VI. Bela je rođen u Pešti 5. VII 1874. godine. U Subotici je nastanjen od 1913, a zavičajnost je stekao 1917. godine. Jugoslovensko državljanstvo Gabor Bela dobija na osnovu 62. člana Trianonskog ugovora o miru, rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova br. 7556/1924. Stradao je u Aušvicu 1943. godine.
[10]Kćerka osnivača firme je bila Jelena (Ilona) Rotman ( 1880 – 1944, Aušvic).
[11]IAS, F:47. IAS, Zapisnik 1930, st 164. 111 G.P.
[12]IAS, F:47. III 3517/1936
[13]IAS, F:47. III 455/1930. Tehnički planovi su sačuvani u tom predmetu.
[14]IAS, F:86.Ce VII/520
[15]IAS, F:70. UND, Državne napuštene fabrike
[16]IAS,F:70. 157.8. Kao neslednica figurirala je i Cecilija Rotman, koja je 1944. stradala u logoru.
[17]IAS, F:68. Nac. 355. U predmetu se nalazi i inventar celokupne fabrike, mašina, uređaja i ostalog, na dan 30.7.1945.
[18]Senešovasupruga je bila Jelisaveta Šen (Schön).
[19]IAS,F:47, XXIV 62/1921, i F:43.122/1926 i 123/1927
[20] U Mađarskoj je 1928. godine kupio 4 vršilice (ukupno 37 200 penga) za plasman na domaćem tržištu. IAS, F:235.27. 749/1928
[21]. IAS,F:47. III 954/1939. Ova firma je učestvovala na licitaciji za nabavku jednog motocikla za potrebe Policije. Ponude je poslala i subotička firma “Adolf Stern”, koja je nudila motocikle “Horex”, “B.M.W.” i “Zundap”.
[22]IAS, F:57.6070/1937
[23]Dr Mirko Kosić, nav. delo, str. 80-81
[24]Do rata se broj moticakala približno utrostručio.
[25]IAS, F:47.III 1235/940
[26]IAS, F:47.III 1235/940
[27]isto
[28]isto. Konjsko trkalište se do tada nalazilo iza fabrike “Zorka a.d.”.
[29]IAS, F:57.6745/1938. Ana Kalmar (rođena Hauser) je navela da će voziti “motorni bicikl typa “Sachs” 2,25 HP svojina svoga muža”.
[30]IAS, F:47. Ured Gradonačelnika, 1662/1926. U predmetu je Vukmanovićeva tužba, zapisnici o saslušavanju svedoka i odluka o kažnjavanju redara.
[31]IAS, F:57.4177/1938
[32]“Subotička nedelja” je bio sajam lokalnih i gostujućih industrijalaca, zanatlija, trgovaca i poljoprivrednika. Održava se od 1933. godine. U obimnom predmetu IAS, F:51.83.1. sačuvana je dokumentacija o biciklističkoj trci.
[33]isto. Taj savez je osnovan 1920. godine.
[34]isto. I u Subotici je 1927. godine postojao podsavez “Koturaškog saveza” u osnivanju. Kao njegov predsednik se javlja Miloš Lepedat. Kosta Petrović, Kr. slob. grad Subotica i kupalište Palić, Subotica 1928, st.104.
Dr Luka Plesković i njegova deca
Dr Luka Plesković /Pleszkovich Lukács ( 18.6.1872. – 22.11.1927.) je bio advokat i političar. Politički angažovan u periodu Monarhije u Košutovoj stranci. Bio je i jedan od osnivača društva Népkör. Obavljao je funkciju Velikog župana i predstavnika vlade u Budimpešti u jesen 1918. godine. Studije i doktorat prava okončava u Budimpešti. Kao komesar mađarske vlade u Budimpešti vršio dužnosti gradonačelnika i velikog župana. U kasnijem periodu nastavio da deluje u pravcu afirmacije mađarskih interesa u gradu. Bio je istaknuti član Mađarske partije i predsednik udruženja Nepker (Népkör).
Na funkciji v.d. gradonačelnika: 12.11.1918 – 19.11.1918. Opet se politički aktivirao od 1925. godine u paktu mađarskih struja i Demokratske stranke pa je čak postao i narodni poslanik 1925.
vidi:
Sa suprugom Jelisavetom Ritai (1884. – ?) imao je ćerku Prisku (Subotica 4.1.1906. – ?) koja 1927. upisuje subotički Pravni fakultet. Iz upisnog lista vidimo da je već imala završenu gimnaziju ali i Filozofski fakultet! Po narodnosti je bila Mađarica. Porodica Plesković je stanovala u Poštanskoj ulici 11.
Pored Priske dr Luka je imao i ćerku Ettu (16.12.1901.- ?)
I Etta je upisala Pravni fakultet u jesenjem semestru 1920. ali se već 1921. i ispisala.
Treća ćerka je bila Silardka Konstantina (24.2.1904. – ?).
Pored 3 ćerke, Luka Plesković je imao i sina Josipa (14.1.1908. – 8.12.1934.). Josip je izvršio samubistvo i o tome je pisala štampa.
Kako se dr Luka 1925. kao narodni poslanik žalio na gradski porez na luksuz saznajemo da je njihova kuća imala 7 soba. U tom dopisu oštro kritikuje tadašnju gradsku vlast kao jedno vrlo “šareno društvo”, neškolovane i nesposobne a opet vrlo vešte da nametnu finansijske terete građanstvu.
Pored toga ističe i problem “nadošlica”,
Nakon njegove smrti udovica je nasledila 2 kuće i 14 lanaca zemlje.
Malo veterinarske statistike i ko je imao najviše ovaca 1937?
Vlasti su iz raznih razloga, veterinarskog nadzora, kontrole visine poreza, itd. redovno prikupljale podatke o domaćim životinjima i njihovim vlasnicima. Tako u predmetu IAS, F:47.III 182 /937 imamo spisak vlasnika ovaca, njih 4072 ukupno, i saznajemo da ih je najviše – 200 grla, imao – Sabo Šipoš Šime sa Čikerije!
F:57.3634/1938
- Izveštaj o mogućnosti nabavke ovaca rase cigaja od posednika dr
Kalmar Elemera.
F:57.2382/1939
- Dopis KBU sa izveštajem o ustanovljenoj zarazi stočnim
bolestima, slinavki i šapu ( Od 26.06.1938. do 10.10.1939. godine )
Zaraženo je bilo 693 goveda, 690 ovaca i 127 svinja.
F:57.3749/1939
- Žandarmerijska stanica Ludoš prijavljuje Jovin Đoku, zbog
mučenja životinja, prevoza previše vezanih jaganjaca na kolima.
О првим студентима уписанима у Суботици
О првим студентима уписанима у Суботици
У Суботици није било факултета до формирања Правног факултета након окончања Првог св. рата. Али студената из Суботице било је на европским универзитетима од најранијих времена и самих зачетака универзитета. Тако се у евиденцијама универзитета у Кракову срећу имена: Petrus Vincency de Sobotka (1416), Staislaus Petri de Szobothka ( 1453.), Demetrius Blasii de Sabbathka ( 1477.), у Бечу: Paulus Chimer de Zabacka ( 1461.), Strauss Ignatius Andreas ( 1768.), у Грацу: Manojlović Stephan (1871.), у Инсбруку: Polyakovich Ludwig ( 1887.), у Прагу: Parcsetich Felix ( 1859.), у Падови: Reiner David ( 1840.), на Академији Унивезитета у Загребу: Panchich Bonaventura (1835.)…итд.[1]
Први и једини факултет на територији данашње Војводине у међуратном периоду оформио се управо у Суботици Указом од 27.01.1920[2], као резултатна укрштања и утицаја више разлога, у првом реду “државних и националних”. То најбоље илуструје и потврђује јасно изражени став: “Правни факултет имао је да буде и просветна и народна кула на најсевернијој граници Уједињене отаџбине.”[3]
Организовање почетка његовог рада било је омогућено и потпомогнуто снажним политичким чиниоцима. Но, у самој реализацији такве идеје требало се изборити са низом техничких и логистичких потешкоћа. Неке од њих су биле недостатак одговарајућег објекта за установу која је од смога старта замишљена да омогући високошколску наставу али и примање боравак и смештај студената који долазе са територија изван Суботице, мањак професорског кадра ,итд. “Упис студената почео је 1. марта и трајао је месец дана. Уписано је укупно 124 редовних и 40 ванредних слушалаца.” [4] Било је одређена да се за редовне студенте Правног факултета могу примати свршени гимназијалци с положеним испитом зрелости у класичним гимназијама, док су ђаци реалки и шеријатских школа у којима се није предавао латински језик, били дужни положити га до краја другог семестра. Особе које су завршиле стручну школу или шест разреда гимназије, могле су се уписати само као ванредни студенти и нису имали право полагати испите, нити добијати стипендије.[5] Отворена су три семстра, први, други и трећи. Рад факултета је почео у згради Гимназије [6] са само три 3 предавача. “Први предавачи били су изванредни професор Милорад Недељковић[7] за економску групу предмета, Сергије Викторовић Троицки[8], контрактуални изванредни професор црквеног права, те судац Окружног суда у Суботици Иво Милић[9], хонорарни наставник римског права.”[10] Професор др Милорад Недељковић у градској Великој већници одржао је 23.3.1920. године јавно приступно предавање. Управо је он један од најзаслужнијих што је Суботица добила Правни факултет. Са датумом 2.3.1920. Указом бр. 1345. постављен за ванредног проф. економских и финансијских наука на факултету у Суботици. Био је вршилац дужности декана у првом семестру 1920. године. Од 1920. године је ванредни професор, а од 1922. године редовни професор политичке економије и финансијских наука. За време петогодишњег боравка у Суботици активно је суделовао у политичком животу града. Упамћен је по свом оштром говору против Мађара након угушења побуне, тзв. Зелићевог пуча, априла 1920. године, потом по антихрватском ставу израженом на једном предавању у „Суботичкој матици“, када је све Хрвате прогласио франковцима. У 1923. и 1924. години одобрен му је одлазак у Америку пошто га је Министарски савет одредио као делегата у вези претреса ратних дугова. Са факултета одлази 1925. пошто је именован за директора Поштанске штедионице у Београду.
Главна књига студената[11] сведочи да је уписано укупно 80 студената. Из другог извора сазнајемо да је у први семестар било уписано – 70, у други – 6, у трећи – 3 и у четврти – 1 (укупно 80)[12]. До маја 1920. по статистикама факултета остало је 70 редовних студената[13], а завршило га је само 30 (сиц.!).[14] Уписивали су се од 9.03.1920. до 14.5.1920. године. Од тих 80 уписаних студената само је 12 дипломирало. По вероисповести је било 30 “мојсијеваца”, 30 римокатолика, 19 православаца и 1 евангелик. По месту рођења њих 33 су били рођени у Суботици. Занимљиво је и то што су шесторо (6) били бивши чланови „Буњевачко српске народне гарде“. Већ у школској 1921/22 број студената ј се попео на 496, од тога 12 женских.[15]
Из књиге уписаних студената[16] преписани су подаци за првих првих 80 студената.
| 1919 – 1920 | ||||||
| ред. бр. | бр. делевод. протокол. | Име и презиме | занимање родитеља, вероисповест | место и датум рођења | I семес. упис потврда | дипломирао |
| 1 | 259 2. | Војислав Матковић | жељезничар, р.к. | Суботица 6.4.1888. | 9.3.1920. | |
| 2 | 4 | Симеун Пилић | прав. | Шандор 8.3.1891 | 10.3.1920. | |
| 3 | 14 5. | Стеван Јанићијевић | кројач, прав. | Кратово, 5.5.1898. | 11.3.1920. | 17.6. 1923. |
| 4 | 6. | Бела Борош | жељезничар, мојсијевац | Суботица, 4.10.1901. | 13.3.1920. | |
| 5 | 8. | Милорад Радојковић | прав. | Рача, 3.8.1898. | 13.3.1920. | |
| 6 | 9. | Север Звекић | земљорадник, прав. | Суботица-Шандор, 5.1.1899. | 13.3.1920. | 17.10.1923. |
| 7 | 11. | Јован Милекић | прав. | Беловар, 18.8.1899. | 14.3.1920. | 13.6. 1922. |
| 8 | 14. | Деже Најман | мојсиј. | Ернехаза-Банат, 7.11.1899. | 14.3.1920. | |
| 9 | 12. | Ђука-Ђорђе Мамужић | р. катол. | Суботица, 15.3.1898. | 15.3.1920. | |
| 10 | 16. | Матија Еветовић | р. катол. | Бачолмаш, 24.2.1894. | 15.3.1920. | |
| 11 | 17. | Срета Вукашинац | прав. | Белегиш- Срем, 19.10.1898. | 15.3.1920. | |
| 12 | 18. | Борислав Нотарош | прав. | Велика Кикинда, 25.7.1899. | 15.3.1920. | |
| 13 | 19. | Ђорђе Ледерер | р. катол. | Будимпешта, 14.11.1897. | 15.3.1920. | |
| 14 | 20. | Матија Колар | Земљорадник, р. катол. | Берег-Баја Бачка, 18.2.1897. | 16.3.1920. | 14.10.1924. |
| 15 | 21. | Имре Шлезингер | мојсиј. | Панчево, 7.2.1898. | 18.3.1920. | |
| 16 | 22. | Ласло Владислав Ковачић | р. катол. | Сегедин, 30.8.1899. | 18.3.1920. | |
| 17 | 24. | Јулије Ђула Војнић-Тунић | р. катол. | Суботица, 18.2.1899. | 20.3.1920. | |
| 18 | 25. | Шандор Александар Липозенчић | р. катол. | Суботица, 9.4.1899. | 20.3.1920. | |
| 19 | 26. | Андрија Лендваи | р. катол. | Суботица, 14.9.1898. | 20.3.1920. | |
| 20 | 27. | Чеда Еремић | правосл. | Мошорин Тител-Бачка, 9.8.1891. | 22.3.1920. | |
| 21 | 28. | Лазар Ивковић Ивандекић | р. катол. | Суботица, 27.9.1897. | 24.3.1920. | 11.2.1933. |
| 22 | 30. | Стипан Војнић-Тунић | р. катол. | Суботица, 31.7.1898. | 24.3.1920. | |
| 23 | 31. | Виктор Лалић | р. катол. | Ср. карловци, 7.12.1897. | 23.3.1920. | 16.6.1923. |
| 24 | 33. | Аркадије Милетић | правосл. | Падеј-Банат, 10.7.1889 | 1.4.1920. | |
| 25 | 34. | Божидар Николић | правосл. | Књажевац, 18.5.1899. | 7.4.1920. | |
| 26 | 35. | Тибор Деметер | мојсиј. | Суботица, 8.7.1900. | 8.4.1920. | |
| 27 | 36. | Иван (Исак) Амар | мојсиј. | Београд, 3.9.1897. | 8.4.1920. | |
| 28 | 38. | Антун Црнковић | земљорадник, р. катол. | Суботица, 17.5.1896. | 8.4.1920. | |
| 29 | 39 | Еден Корнхаузер | мојсиј. | Нађхаршањ, 21.2.1898. | 9.4.1920. | |
| 30 | 40. | Иван Јован Неорчић | р. катол. | Суботица, 16.4.1899. | 13.4.1920. | 22.10.1928. |
| 31 | 42. | Мартон Шафер | мојсиј. | Пачир-Бачка,30.4.1898. | 13.4.1920. | |
| 32 | 43 | Ђорђе Пилић | правосл. | Суботица-Шандор, 9/21.5.1887. | 14.4.1920. | 11.10.1922. |
| 33 | 44. | Јован Беседеш | р. катол. | Ст. Кањижа-Бачка, 17.10.1900. | 14.4.1920. | |
| 34 | 45. | Владан Брашић | трговац, правосл. | Трстеник, 9.4.1900- | 14.4.1920. | 23.10.1923. |
| 35 | 46. | Габор /Гавра/ Човић | р. катол. | Суботица, 12.11.1896. | 15.4.1920. | |
| 36 | 47. | Ремија Миљачки | р. катол. | Суботица, 17.2.1896. | 15.4.1920. | |
| 37 | 48. | Јосип Микшић | р. катол. | Суботица, 17.2.1896. | 15.4.1920. | |
| 38 | 49. | Ђура Винце | р. катол. | Суботица, 4.6.1897. | 15.4.1920. | |
| 39 | 50. | Андрија Чакић | р. катол. | Суботица, 27.3.1897. | 15.4.1920. | |
| 40 | 51. | Геза Марковић | мојсиј. | Вршац, 2.11.1900. | 15.4.1920. | |
| 41 | 52. | Ерне Марковић | мојсиј. | Вршац, 31.5.1899. | 15.4.1920. | |
| 42 | 53. | Младен Продановић | трговац, правосл. | Арад, 18.11.1897. | 15.4.1920. | |
| 43 | 54. | Ђорђе Парабутски | правосл. | Ђурђево-Бачка, 18.5.1891. | 15.4.1920. | |
| 44 | 55. | Саламон Енглендер | мојсиј. | Вршац, 20.3.1900. | 16.4.1920. | |
| 45 | 56. | Павле Баркан | мојсиј. | Вршац, 12.6.1900. | 16.4.1920. | |
| 46 | 57. | Гергељ Бин | р. катол. | Сента, 3,3,1898. | 17.4.1920. | |
| 47 | 58. | Владислав Кунец | мојсиј. | Суботица, 9.6.1898. | 17.4.1920. | |
| 48 | 59. | Вилим Велимир Брудер | р. катол. | Турска Кањижа, 13.12.1895. | 18.4.1920. | |
| 49 | 60. | Божидар Бикар | правосл. | Ст. Паланка, 3.1.1900. | 19.4.1920. | |
| 50 | 61. | Лазар Туранов | правосл. | Суботица, 6.4.1900. | 20.4.1920. | |
| 51 | 68. | Тибор Рокенштајн | мојсиј. | Баћа Мађарска, 1.11.1898. | 20.4.1920. | |
| 52 | 69. | Бела Фаркаш | р. катол. | Сента, 22.4.1900. | 20.4.1920. | |
| 53 | 71. | Бранко Пакашки | земљоделац, православ. | Сириг, 9.4.1899. | 21.4.1920. | 13.6.1923. |
| 54 | 72. | Ђура Клајн | мојсиј. | Суботица, 22.4.1897. | 23.4.1920. | |
| 55 | 73. | Золтан Хајдушка | мојсиј. | Сомбор, 18.11.1901. | 23.4.1920. | |
| 56 | 74. | Акош Милко | мојсиј. | Суботица, 1.10.1901. | 24.4.1920. | |
| 57 | 75. | Елемер Милко | мојсиј. | Суботица, 22.4.1897. | 24.4.1920. | |
| 58 | 78. | Владислав Бренер | р. катол. | Суботица, 2.3.1899. | 26.4.1920. | |
| 59 | 80. | Мирко Кон | мојсиј. | Мељкут, 27.5.1899. | 27.4.1920. | |
| 60 | 81. | Ендре Нађ | р. катол. | Нађлајошфалва[1], 14.12.1900. | 27.4.1920. | |
| 61 | 82. | Стеван Бергер | мојисј. | Суботица, 28.7.1899. | 27.4.1920. | |
| 62 | 83. | Ерне Клајн | мојиј. | Суботица, 5.10.1900. | 25.4.1920. | |
| 63 | 84. | Мартон Баш | мојсиј. | Чантавир, 2.4.1899. | 28.4.1920. | |
| 64 | 87. | Мирко Дајч | мојсиј. | Караншебеш[2] Румунија, 2.1.1899. | 28.4.1920. | |
| 65 | 88. | Игњат Хоровиц | мојсиј. | Суботица, 15.4.1898. | 28.4.1920. | |
| 66 | 89. | Карољ Шпицер | мојсиј. | Рума, 31.10.1899. | 28.4.1920. | |
| 67 | 90. | Павле Швицер | мојсиј. | Нашице, 10.6.1898. | 28.4.1920. | |
| 68 | 91. | Матија Блум | мојисј. | Суботица, 21.2.1897. | 28.4.1920. | |
| 69 | 92. | Гаврило Блум | мојсиј. | Суботица, 21.2.1897. | 28.4.1920. | |
| 70 | 95. | Павле Балог | р. катол. | Суботица, 20.1.1901. | 29.4.1920. | |
| 71 | 96. | Арнолд Ревес (Рајх) | мојсиј. | Гор. Ковиљ-Бачка, 25.2.1891. | 29.4.1920. | |
| 72 | 97. | Владислав Михаљфи | еванг. | Филоп Салаш[3], 10.8.1900. | 30.4.1920. | |
| 73 | 98. | Владислав Лимбек | р. катол. | Кишхеђеш, 15.3.1901. | 30.4.1920. | |
| 74 | 99. | Владимир Ђурђевић | правосл. | Лужница – Крагујевачка, 5.6.1896. | 30.4.1920. | |
| 75 | 100. | Петар Варга | р. катол. | Ср. Карловци, 27.6.1895. | 30.4.1920. | 17.6.1923. |
| 76 | 101. | Андор Бек | мојсиј. | Суботица, 19.6.1900. | 3.5.1920. | |
| 77 | 102. | Федор Часар | р. катол. | Мармарош[4], 13.12.1901. | 4.5.1920. | |
| 78 | 103. | Стеван Герштер | р. катол. | Ст. Бечеј, 14.7.1895. | 4.5.1920. | |
| 79 | 104. | Стеван Милко | мојсиј. | Суботица, 12.5.1898. | 12.5.1920. | |
| 80 | 105. | Божидар Бранковић | правосл. | Илок, 6.1.1899. | 14.5.1920. | 13.10.1923. |
[1] Nagylajosfalva = Padina / Падина, несеље у Банату. види: https://hu.wikipedia.org/wiki/Nagylajosfalva
[2] https://en.wikipedia.org/wiki/Caransebe%C8%99
[3] Fülöpszállás, види: https://en.wikipedia.org/wiki/F%C3%BCl%C3%B6psz%C3%A1ll%C3%A1s
[4] https://sk.wikipedia.org/wiki/Marmaro%C5%A1
Белешке о студентима[21]:
ред. бр. 6. Север Звекић судија (5.1.1899. – ?) Север Звекић је рођен у Шандору 5.01.1899. Попут велике већине младића са ове територије мобилисан је 10.03.1917. у 86. пешадијски пук као ђак-редов. Упућен на италијански фронт, где је заробљен. Из заробљеништва се вратио децембра 1919. Након тога се, 1920. године уписује на Правни факултет. Оснивач – априла 1920. године, са групом студената суботичког са Правног факултета (Иван Амар, Лазар Туранов, итд.) „Студентске дилетантске позоришне трупе“ која је добила право да за пробе и представе своје аматерске дружине једном недељно користи салу Градског позоришта. Дипломирао је 27.6.1923. У 1928. је судија, а тада похађа и докторске студије. Већ у 1930. Север Звекић се јавља као власник две куће у Суботици. Тада тражи и добија уверење да има куће на адресама: Трг Ћирила и Метода 9 и на углу Змај Јовине и Цара Лазара, те да су обе на регулационој линији.[22] И његов брат Теодор Звекић похађао је исти факуктет.
ред. бр. 7. Др Јован Милекић (Бјеловар, 18.8.1899.- 1978.). Дипломира 15.3. 1920. већ од 30.9.1920. је у служби Града као “полицијски конципијент”, а од 1.10.1920. до 30.11.1924. ради као чиновник „Суботичке пучке банке“, од 1.11.1930. до 31.3.1935. директор „Пољопривредне и заложне банке“, од 1.4.1935. до 31.5.1938. шеф јавно бележничке канцеларије др Владислава Манојловића, где је спровео и ликвидацију те канцеларије, након смрти Владислава. Борави у Београду за време окупације. У новембра 1944. се јавља као службеник НОО Палић. Јован Милекић потиче по оцу из сремскомитровачке племићке породице а по мајци из суботичке велепоседничке породице Манојловић, која је Суботици дала угледне адвокате, уметнике и јавне раднике. Иако је желео да живот посвети историјској науци и колекционарском раду, под утицајем породице уписао је Правни факултет и дипломирао, а за доктора политичких наука промовисан је на Правном факултету у Сегедину. Као директор у банке у Суботици, пасионирано се бавио колекционарством. Ужа област за коју се определио јесте историја и уметност на територији Бачке. Тако је у палати Манојловић на Корзоу настао „Бачки музеј“, за који се сматра да је почетак модерне музејско галеријске делатности, не само у Суботици него и у Краљевини СХС.
ред. бр. 10. Др Матија Еветовић (Бачалмаш, 2. 1894. – Суботица, 2. 7. 1972.) Крајем 19. века (1898.) фамилија Матије Еветовића се преселила у Суботицу, где он похађа основну школу а затим наставља школовање у Травнику, до матуре. У Првом св. рату је мобилисан, те 24.6.1915. бива рањен код Лавова на руском фронту. Опоравио се и 9. 1.1919. разрешен је војне службе. Одмах након тога се обратио Градском Сенату с молбом да настави добијати стипендију – потписао се као “редовити слушач седмог семестра на мудрословном факултету Кр. свеучилишта у Загребу”. Тамо – на Филозофском факултету у Загребу је и дипломирао 1921. године а 1923. и обранио докторску тезу. Одмах наком дипломирања, од 24.09.1920. добио је прилику да ради као професор филозофије и српско-хрватског језика у суботичкој Гимназији, где се задржава до 1926. И он се нашао међу прво уписанима на ноуспостављени суботички Правни факултет, но на њему није успео да дипломира. Након наставничке гради политичку каријеру, те постаје подградоначелник Суботице (1926-1928). У служби Града затим остаје као саветник Културно-социјално одељења све до 12. 4. 1941. године. Након Другог светског рата постављен је за директора Мушке гимназије у Суботици, а од 1948. године управника Градског музеја у коме остаје до одласка у пензију 1.1.1953. године.
ред. бр. 13. Ђорђе Ледерер је завршио гимназију у Будимпешти. Није уписао други семстар. Вервоватно је имао тешкоће са познавањем језика на коме се одвијала настава.
ИАС, Ф:228. 145.
ред. бр. 17. Јулије Војнић Тунић је био син др Јулија Војнић Тунића.
ред. бр. 21. Лазар Ивковић Ивандеки. Његов отац Јосип је био мали поседник. И Лазар је био члан Буњевачко српске народне гарде.
ред. бр. 22. Стипан Војнић Тунић (Суботица, 31.7.1898. – 30.11.1944.) Отац др Жељко /Дезидер/ Војнић Тунић дугодишњи председник Сирочадског стола, мати Хајду Терезија. Школован и васпитаван у мађарском духу, па не треба да чуди што је за њега градоначелник Иван Ивковић Ивандекић дао каректеристику да “влада државним језиком, али се у говору нападно истиче мађарски акценат”. И Стипан Војнић Тунић је обављао ту функцију – председника Сирочадског стола од 13.11.1920. до 31.01.1928. године. Како није напунио 10 година стажа у градској служби за мировину он добија отпремнину само од 32 422 динара. Страдао по доласку партизанских снага 30.11.1944. Из предмета у поступку доказивања смрти Војнић Стипана (Ф:278. Вп. 586/1947 24) сазнаје се да је “…одведен из свога стана 12 октобра 1944…” Не треба га мешати са личношћу истог имена и презимена – Стипаном Војнић Тунићем (Суботица 25.12.1883. – 4.09.1928.) који је био нећак Паје Кујунџића. Он је обављао функцију подградоначелника у Суботици, великог жупанана Баје, а био је и народни заступник у Уставотворној скупштини.
ред. бр. 29. Еден Корнхаузер ( 1893. – 1943.?) У попису жртава са територије Суботице[23] под бр. 3128. уписано је “Корнхаузер Едмунд, р.л893, Јевреј, чиновник, на принудном раду. Шопрон, непознато. АЈ, Ф: 179.627 187 7; ИСЈ,27”
ред. бр. 35. Габор /Гавра/ Човић је био члан Буњевачко српске народне гарде.
ред. бр. 36. Ремија Миљачки. У 1919. години радио за Град на на жигосању новчаница и локалном попису становништва[24] а крајем 1918. био је члан Буњевачко српске народне гарде.
ред. бр. 37. Јосип/Јосо/ Микшић је био члан Буњевачко српске народне гарде.
ред. бр. 39. Андрија Ћакић. И он је у 1919. години радио за Град на на жигосању новчаница и локалном попису становништва (ИАС, Ф:47. И 13 /1919) а био је и члан Буњевачко српске народне гарде.
ред. бр.42. Младен Продановић (Арад, 18.11.1897. – Суботица, 12.4.1945.) отац Димитрије мајка Петровић Милка. православац, полицијски пристав, Пиуковићева 3. Служба у полицији му је обележена аферама, оптужбама, суспензијама и казнама. 1940. примљен поново у Полицију . Сарадник са мађарском обавештајном службом .Од 1941. Плаћени агент Осуђени и стрељан по пресуди Војног суда за Војводину 294/1945. И његов млађи брат Продановић Никола (Арад, 18.8.1896. – ? ) уписао је први семестар на Правном факултету 1921. и похађао га до 1925. године
ред. бр. 50. Лазар Туранов (Суботица, 6.4.1900. – 14.10.1944.). Отац му је био Исидор. Матурирао 28.4.1918. у вишој гимназији у Суботици. Како није дипломирао, запослио се у градској служби као подбележник треће класе. Остала је забележена епизода да је 1925. био под истрагом због напада у кафани “Народ” на супругу Јакова Алеин – келнерицу Нели Алеин. Туранов је тврдио да је келнерица начинила “дажбински прекршај” тиме што не издаје блокове. Насрнуо је на њу псујући јој” жидовског Бога, да вара државу”.[25] После је радио као полицајац. Страдао је по уласку мађарских трупа.
ред. бр. 53. Бранко Пакашки је тек 1922. оптирао за КСХС. (ИАС; Ф:47. I 251/1922. ) радио као адвокат у Суботици. У првим данима по ослобођењу од нових власти ангажован као преводилац.
ред. бр. 56. Акош Милко син др Исидора Милко.
ред. бр. 67. Павле Швицер (Нашице, 10.6.1896. – Кузерин, 1.10.1944.). Отац му је био Данијел, мајка Крисхабер Етела. Дипломирао хемију и са браћом основао 1926. “Лабораторију за производњу хемијских прпарата“.[26]
ред. бр. 76. Андор Бек (Суботица, 19.6.1900. – у близини Москве, 28.2.1943.) Отац Мано, мајка Шефер Хермина. Страдао је на принудном раду у близини Москве, 28.2.1943.
[1] види: Ласло Сеги, Студенти са данашње територије Војводине на европским унивезитетима 1338-1919, Нови Сад, 2010, стр. 99-298.
[2] Историјски архив Суботица (даље ИАС), Ф:228. 1085/1925.
[3] Меморандум за очување Правног факултета. (ИАС, Ф:47. XIX 1107/1925. Г.П. 18.2.1925.)
[4] ИАС, Ф:228. 145/1920.
[5] Калман Кунтић, Правни факултет у Суботици 1920.-1941,Суботица 2006, стр. 38.
[6] Тек 11.11.1920. факултет је пребачен у зграду бивше Препарандије у Вилсоновој улици.
[7] Др Милорад Недељковић (Књажевац, 1883. – Француска, 1961.). Од 1909. државни чиновник као начелник у Министарству финансија. Учествовао је у Априлском рату 1941. године и био заробљен. По повратку из заробљеништва, укључио се у Недићеву Владу као министар народне привреде. Био је у емиграцији после Другог светског рата.
[8] Сергије Викторовић Троицки (Томск, 1870. – Београд, 1972.). Школовао се на духовној академији у Петрограду и архелошком институту у Кијеву. Радио као доцент на историјско филолошком факултету у Одеси и као канонист учествовао у раду Сабора Руске православне цркве. Као емигрант долази у нашу земљу 1920. На суботичком факултету од самих почетака. У априлу 1920. је као хонорарни професор предавао Црквено право. Током 1927. изабран за редовног професора. За декана изабран школске 1933/34. У периоду 1938.-1945. хонорарни проф. на Богословском факултету у Београду, 1947.-1948. држао је предавања на Московској духовној академији. Написао низ дела из области црквеног права и византологије. Одликован домаћим и руским одличјима. Пензионисан 1945. као проф. Правног факултета у Београду. У 1925. био је председник Руске правослвне црквене општине у Суботици.
[9] Др Иво Милић (Каства на Брачу, 28.6.1881. – Загреб, 1958.) . У 1923. је председник „Суботичке Матице“, а 1939. „Просветног и потпорног друштва Истра-Трст-Горица“. Налазио се и на функцији начелника Окружног, те председника Среског суда у Суботици. Био је слободни зидар/масон. Од 25.10.1941. постављен је на Правни факултет у Београду, али ратне године проводи у Загребу. Имао је ћерку Смиљу (Бузет, 9. 8. 1913. – ?) као и синове Андру (Истра, 1909. – 21.11.1922.), Гојка (1921.) и Бранка (1916.). Именован за градског одборника а 1925. одступио са тог места крајем 1925. Био је кум истакнутог функционера Драгослава Ђорђевића.
[10] Калман Кунтић, Правни факултет у Суботици 1920.-1941,Суботица 2006, стр.
[11] ИАС, Ф:228.28. Главна књига студената.
[12] ИАС, Ф:228. 1057/1921. Статистички извештај.
[13] ИАС, Ф:228.1128/1922.
[14] ИАС; Ф:228. 1056/1921. Статистички извештај о уписаним студентима у први семстар школске 1919/1920.
[15] Миодраг Симић, Историја суботичког Правног факултета 1920-1941, Београд 1999, стр. 96.
[16] ИАС, Ф:228.28. Главна књига студената. Она има укупно 406 листова са 4046 уписа.
[17] Nagylajosfalva = Padina / Падина, несеље у Банату. види: https://hu.wikipedia.org/wiki/Nagylajosfalva
[18] https://en.wikipedia.org/wiki/Caransebe%C8%99
[19] Fülöpszállás, види: https://en.wikipedia.org/wiki/F%C3%BCl%C3%B6psz%C3%A1ll%C3%A1s
[20] https://sk.wikipedia.org/wiki/Marmaro%C5%A1
[21] Поред тога што су се подаци о студентима уписивали у главну књигу студената – матрикулу, њима су се отварали и посебни персонални досијеи. У овоме раду нису обрађени сви досијеи, него само оних личности које су посебно остали забалежени у историји града.
[22] ИАС, Ф:47. IV 1596/930
[23] Мирко Грлица, др Антал Хегедиш, Милан Дубајић, Лазар Мерковић, Именик жртава Другог светског рата на подручју суботичке општине, Суботица 2000, стр.160
[24] ИАС, Ф:47. И 13 /1919. Групу која је од 1.01.1919. радила на пословима око жигосања крунских новчаница, сачињавали су: Гавра Човић, Андре /Андрија/ Ћакић, Ремија Миљачки, Јосо Микшића, Антун Црнковић и Ремија Марцикић. Они су упутили молбу градским властима да се приме за градске чиновнике.
[25] ИАС, Ф:47. гр. 265/1925
[26] Стеван Мачковић, Индустрија и индустријалци Суботице (1918-1941), Суботица, 2004, стр. 217.
Crtice o životu stanovnika Sent Marije (1747- 1773) kroz arhivsku građu o Simonu Romity
Stevan Mačković, arhivski savjetnik
Crtice o životu stanovnika Sent Marije (1747- 1773) kroz arhivsku građu o Simonu Romity
Sažetak
Uradak pokušava da na osnovu arhivskih vrela, arhivske građe fonda Magistrata, prateći podatke o jednoj ličnosti – Simonu Romicsu, cantoru i orguljašu koga ambicija da se penje na društvenoj ljestvici dovodi do pozicije sentora, oslika i na malim ali konkretnim primjerima dotakne živote drugih stanovnika naselja Sent Marije, potonje Subotice. Zapisi koji govore o Romicsu istodobno daju ilustraciju i o povijenim uvjetima i okolnostima u kojima su živjeli i djelovali stanovnici Sent Marije, njegovi sugrađani. Tako kroz analitičke opise – sažetke dokumenata pisanih bunjevačkim jezikom ili prijevode sa latinskog, pratimo djelatnost i prepisku gradskih vlasti koja se tiče orguljaša Romicsa, baš kao i obične ljudske muke, sukobe u okviru obitelji, teškoće u izmirivanju poreza, krađe itd. Sama građa orginala je izuzetno dragocjeno i jedno od najranijih svjedočanstava uporabe bunjevačkog jezika u Subotici.
Ključne rijeći: Sent Marija, Magistrat, orguljaš, život običnih stanovnika, bunjevački jezik.
Uvod
Kao da su obični ljudi stanovnici donjih katova historijske zbilje, pa samim time manje uočljivi. Iz tmine prošlosti po pravilu izranjaju ličnosti iz vladajućih slojeva, njihova djela ili nedjela, karakteri i osobenosti, domjeti i rezultati…
Upravo zbog toga vrlo malo znamo o subotičanima koji se mogu svrstati u tu kategoriju običnih ljudi, iz perioda nakon stecanja statusa kameralnog trgovišta 1743. godine (Ulmer 1991, 45-52.). Uzrok za to je što pored usmjeravanja pažnje istraživača na teme i oblasti iz gornjih katova, uočavamo nedostatak vrela koja bi neposredno svjedočila o njima. Pisani tragovi su sačuvani, gotovo isključivo samo u onim slučajevima ako je običan čovjek bio u fokusu administracije, a to se dešava ponajčešće ako ga se tretira kao poreskog obveznika, ili pak ako joj se obraćao da mu rješi neke njegove neodgodive probleme. Spiskovi poreskih obveznika, koji obično sadrže ime glave obitelji, zanimanje, status i još niz drugih rubrika, vrlo su koristan izvor, kako za demografsku povijest, tako i gospodarsko socijalnu. Obični ljudi i njihova svakodnevica su osuđeni na prokletstvo sumarnog, neindividualnog, neizdiferenciranog promatranja. Primjer uspinjanja Simona Romitya, od cantora[1] i organisste[2] do senatora daje nadu da je sličnih slučajeva izlazaka iz povijesne anonimnosti bilo više.
O vertikalnoj društvenoj pokretljivosti u gradskoj sredini toga doba, dobar primjer nam daje upravo Romić. On je, kao građanin, rimokatoličke vjeroispovjesti imao određenih mogućnosti da se uspinje ka ljestvici onih koji sudjeluju u upravljanju gradom. Sve je to bio plod izlaska iz okvira vojne uprave/granice, te dobijanja statusa slobodnog kameralnog trgovišta pod imenom Sent Marija 1743. godine. Od tada je tijelo pod imenom Magistrat upravljalo gradom, kao i svom njegovom pokretnom i nepokretnom imovinom. Magistrat (Unutrašnji savjet, Magistratus, Belső Tanács) se sastojao od dvanaest „zakletih” senatora biranih iz reda građana članova Izabrane opštine (Selecta Communitas, Iurata Communitas) i jednog suca. Članovi Magistrata su tada mogli biti isključivo rimokatolici i birani su doživotno. Ugovorom varošice Sent Marije sklopljenim sa Ugarskom komorom 28. juna 1743. godine podrobnije se reguliše izbor i periodično popunjavanje broja senatora, uspostavljanje (restauratio) Magistrata.
Građa o Šimi Romiću
Tragajući[3] za dokumentima u fondu F:261[4] a pisanim ilirskim/bunjevačkim jezikom, pronađen je predmet iz 1747. godine koji napisao Šimun/Šima Romić (Simon Romity ili Simon Romics). On se sastoji od dva lista, jednog dopisa gradskom tanacsu -vijeću i jednog iskaza Romićevih dugovanja. On se obraća gradskim ocima u cilju da se razriješe nesuglasice između njega i maćehe, a vezane za pitanje ostavštine, tj. zajedničkog života u kući njegovog oca. Na prvi pogled bilo je jasno da radi o vrlo zanimljivom vrelu, kako za jezikoslovnu analizu, ali isto tako i za pokušaj osvetljavanja Romićeve uloge i mjesta u društvenom životu Subotice tih godina. Po potpisu se vidi da je on bio kantor i orguljaš, no puno drugih podataka o njemu se ne vidi iz tog pisma. Naslovljeno je: Plemeniti Gospodine Biro (biro= sudac) i vaszkoliki plemeniti i Possteni Tanacs… Obraćanje započinje:Poniжeno[5] proszim i priporucsujem ovu moju instantiu, punnu gorkoszti, tuge i nevolye koja od mlogo vrimena… Vidi se dalje da je sa maćehom nastao spor i szvaki csasz i vrime u szmutnyi sztojimo, da ona szvoju szarcsbu i opacsinu izliva na prijatelye navla-sztito kojimi najdraжi jeszu i koji nam pomogosse sziromassku kutyiczu szvojom vlasztitom marviczom a to ona szve pogarchi i izruжi neprisztojno szvojim opakim jezikom. Jasno i da je sukob kulminirao te od Magistrata moli da presudi: zaradi toga ponizno molim Plemeniti Tanacs i ovu instantiu pridajem da biszte dosztojali praviczu ucsiniti megyu nama, kako najdu pravo po dussi szvojoj dasze gyavao neraduje o zlu жitku nessem. Šimun je imao i brata Ivana (Ioannes ) kojega je smatrao saveznikom u borbi protiv maćehe. Matyeha (Matyujava)=/maćeha/ miszli malog Bracza odmene rasztaviti koja sztvar nemogu tako osztaviti ni odmenega pusztiti, a onna ni pojedan nacsin visse sznama nemoжe biti, nitityu snyom vissje kruh jiszti, vetyevasz ponizno proszim, ucsinite kako naj bolye znate pridragi Goszpodaru.
Zanimljiv je i opis i imovine što je posjeduje: Ocsinsztva imam jednu kutyu visse mene, i pokutysztva vrlo mallo. od marve rogate kutyanszke, imamo jednog volla a druge jedanajsztero. I takogyer jednog konya; Vinograd jeszam naszadijo szam sz Oczem pokojnim Ovoje je czilo szve Ocsinsztvo. Saznajemo ida je već dugi niz godina u službi: Csetarnajeszta godina kako szluжim Postenu Optyinu. To bi značilo da je u službi od 1733. godine, dok u odluci Magistrata F:261.1.pag.387-388. iz 1753. stoji da je savjesno služio 17 godina, što znači da je službovao od 1736. godine, što se poklapa sa datumom izgradnje crkve. Nakon protjerivanja Turaka 1686. u subotičkoj su se tvrđavi nastanili franjevci, koji su odmah počeli izgradnju samostana i vođenje župe. Crkva je posvećena sv. Mihaelu Arkanđelu. Poznato je, da je 1731. godine u župi sposobnih za ispovijed bilo 1865 vjernika, dok je 1748. godine bilo u Subotici ukupno 5290 katolika.
Prilog tome dopisu je iskaz osoba kojima je Šimun bio dužan. Navedeni su poimence sa točnim iznosima u forintama i krajcarama. Tako Mati Bessiretvityu szlugi duguje 8 for. 35, u Peβti Dru Nikoli Boltacsij 10, u Szegedin Peri od duhana 6, i na kraju stoji suma od f.58 =75 ovoliko jeszt nassa sziromasska kutya duжna.
PRILOG: prepis dolumenta F:261.21.5/1747
„F.B.T.X.
Plemeniti Gospodine Biro i vaszkoliki plemeniti i Possteni Tanacs…
Poniжeno proszim i priporucsujem ovu moju instantiu, punnu gorkoszti, tuge i nevolye, koja od mlogo vrimena, sza= cze, Dussa i Tillo kolye i gubi, neszlozsno xivlyenye tarpety, i veliko progonsztvo podnoszety, ja toliko koliko, alli drug vincsani moj, sztoje gornye kletve, na ovom szvitu gorje, szvarhu glave nyene, szveje izbila nemilosztiva Matyuja i szvaki csasz i vrime u szmutnyi sztojimo Possten i nadalye szvoju szarcsbu i opacsinu izliva, na prijatelye navla-sztito kojimi najdraжi jeszu i koji nam pomogosse sziromassku kutyiczu szvojom vlasztitom marviczom a to ona szve pogarchi i izruжi neprisztojno szvojim opakim jezikom. Mira nejma niti prisztaje od protreszanya sztuje uchily govoretyi daj meni moje i kano pritimi sz Plemenitim Tanacsom i toje bila odredila proszasztog Petka datyeme na Plemeniti Tanacs zazvati i tako zassto neznam, jelo bila nijebila zaradi toga ponizno molim Plemeniti Tanacs i ovu instantiu pridajem da biszte dosztojali praviczu ucsiniti megyu nama, kako najdu pravo po dussi szvojoj dasze gyavao neraduje o zlu жitku nessem. Matyujeva miszli malog Bracza odmene ra=sztaviti koja sztvar nemogu tako osztaviti ni odmenega pusztiti, a onna ni pojedan nacsin visse sznama nemoжe biti, nitityu snyom vissje kruh jiszti, vetyevasz ponizno proszim, ucsinite kako naj bolye znate pridragi Goszpodaru na Dragog Boga, pak na vasz osztavlyam dasze nezaboravi namene, koji niszam miszlijo raszuti, vetye na visse
Ocsinsztva imam jednu kutyu visse mene, i pokutysztva vrlo mallo. od marve rogate kutyanszke, imamo jednog volla a druge jedanajsztero. I takogyer jednog konya; Vinograd jeszam naszadijo szam sz Oczem pokojnim Ovoje je czilo szve Ocsinsztvo. Csetarnajeszta godina kako szluжim Postenu Optyinu, oszim jedne, jedanput prodao jeszam kravu, nego szvojom szluжbom + jeszam sziromassku kutyiczu kapijo kao i szvi szami bolyema znadu. Ovakosze sztvari ima, i жelim na dan danassnyi da bude szvaka czila i Osztajem najponizniji
Plemenitom Tanacsu szluga Simun Romity
Cantor i Organissta
U Szent Maiji, 14 Marza. (1747)
Plemenitom i Poβstenom Tanacsu
Szent Marija „
Pokušavajući upotpuniti sliku o njemu, moglo se samo provjeriti da li se spominje u građi iz toga vremena, prvenstveno i prijevodima zapisnika Magistrata od 1743. godine (Mandić, Zorica i Manasijević, Vera. 2006.) Subotica kao i spisima koji ih prate. Pronađeno je ukupno dvadesetak pominjanja njegovog imena u raznim predmetima, počevši od 1746. pa do 1773. godine. Analitički opisi gdje se pominje navedeni su u cjelosti. Svaki analiticki opis sadrži datum održavanja sjednice, a u donjem uglu broj fonda, broj inventarne jedinice sumarnog inventara, broj stranice, broj sjednice u godini i godinu održavanja sjednice; a slično i kod spisa gdje je dana signatura.
Tako kronološki, po analitičkim opisima arhivske građe, Zapisnika i spisa koji ih prate, možemo pratiti neke elemente iz Romićevog života.
1746. siječnja 31.
Magistrat je za orguljaša crkve za tekuću godinu izabrao Šimu Romića (Simon Romics), odredivši mu godišnju plaću od pedeset pet rajnskih forinti i pravo da prilikom žetve inkasira četvrtinu holbe (holba = unca) žita, takozvanu zasipaču (zasipacsa, zasipača = miric – mjerica za težinu od 12,5 kg). Jakov Mialtro (Iacobus Mialtro) je, pak, izabran za sakristana (sachristanus – crkvenjak). F:261.1.pag.71. 4/1746
1746. travnja 30.
Magistrat je odredio godišnje plaće i primanja u naturi gradskih službenika i slugu:
1.) Zakleti bilježnik Petar Josić (Petrus Iosics) – 130 forinti
2.) Blagajnik Hieronim Vuković (Hieronymus Vukovics) – 90 forinti
3.) Nadzornik krčmi Toma Rudić (Thomas Rudics) – 2 urne vina i 14 forinti
4.) Legat grada Jožef Vizi (Iosephus Vizy) – 2 1/2 metričke cente mesa i 50 forinti
5.) Orguljaš Šime Romić (Simon Romics) iz žetve -1/4 holbe žita tj. zasipače i 55 forinti
6.) Crkvenjak Jakov Mialtro (Iacobus Mialtro) žita koliko i orguljaš i 55 forinti
7.) Učitelj Janoš Kadar (Ioannes Kadar) – 1/2 metričke cente mesa, 3 libre sveća, 1 holbu žita i 2 svežnja trske (za grijanje) 76 forinti
8.) Inspektor za pijace, Josip Sapunčić (Iosephus Szapuncsics) – 20 forinti
9.) Inspektori mesara Petar Jakočević (Petar Iakocsevics) i Ivan Cvijanov (Ioannes Cvijanov) – 70 forinti
10.) Mesari Ivan Divjak (Ioannes Diviak) i Franc Heler (Franciscus Heler) 20 libri loja i 50 forinti
11.) Pastiri koji čuvaju stoku mesare tzv. hajkači Ivan Bilov (Ioannes Bilov) po 10 libri loja, 10 metara zobi i Antun Hajkač (Antonius Hajkacs) i po 55 forinti, ukupno 110 forinti
12.) Gradski kočijaš – 7 metreta žita, 1 metričku centu Ivan Petruha (Ioannes Pertucha) mesa, 1 par cipela i 2 para čizama i 20 forinti
13.) Čuvar zatvora Ivan Crni (Ioannes Cerni) – 1 par čizama, 1 dugi gunj, 1 metričku centu mesa, 1 par čizama i 38 forinti
14.) Stražari (hajdu) svako po 10 forinti i po 1 par čizama, ukupno 60 forinti
ukupno 958 forinti
F:261.1.pag.84-86.19/1746.
1747. ožujak 20.
Sjednici Magistrata prisustvuju zamjenik sudije Mihajlo Bačin (Michaël Bacsin) i senatori: Petar Mukić (Petrus Mukics), Josip Jaramazov (Iosephus Iaramazov), Marko Skenderov (Marcus Szkenderov), Ivan Mačkov (Ioannes Macskov) i Mihajlo Perčić (Michaël Percsics). Obnavlja se raspodjela obiteljske imovine između orguljaša Šime Romića (Simon Romics), njegovog rođenog brata Ivana Romića (Ioannes Romics) i maćehe. Specifikacija se čuva u fascikli pod slovom D i pod brojem 3.
F:261.1.pag. 116-117. 16/1747.
1747. travanj 26.
Magistrat određuje godišnje plaće i primanja u naturi:
Petar Josić (Petrus Josics), bilježnik (notarius) – 130 forinti
Toma Rudić (Thomas Rudics), senator i blagajnik (perceptor) – 37 forinti
Hieronimus Vuković (Hieronymus Vukovics), kamerar (camerarius) – 67 forinti
Jožef Vizi (Iosephus Vizÿ), legat grada (commessarius) – 150 libri mesa i 150 forinti
Šime Romić (Simun Romics), orguljaš (organista) iz žetve – 1/4 holbe žita tj. zasipače i 55 forinti.
F:261.1.pag.125-126. 23/1747
1748. lipanj 9.
Sjednici Magistrata su prisustvovali sudija Toma Rudić (Thomas Rudics) i senatori: Stevan Vojnić (Stephanus Vojnics), Petar Mukić (Petrus Mukics), Grgo Vidakovic (Gregorius Vidakovics), Grgo Križanović (Gregorius Krisanovics), Mihajlo Bačin (Michaël Bacsin), Josip Kopunović (Iosephus Kopunovics), Josip Jaramazov (Iosephus Iaramazov), Marko Skenderov (Marcus Szkenderov) i Ivan Mačković (Ioannes Macskovics), kao i članovi Zaklete opštine: Ilija Crnković (Elias Crnkovics), Šime Tumbas (Simone Tumbasz), Luka Bukvić (Lucas Bukvics), Lovro Peić (Laurentius Peics), Fabijan Bajić (Fabianus Baics), Martin Čović (Martinus Csovics), Đorđe Puzić
(Georgius Pusics), Josip Sapunčić (Iosephus Szapuncsics), Franjo Bajić (Franciscus Baics), Josip Temunov (Iosephus Temunov), Martin Bajčić (Martinus Baicsics), Antun Buljočić (Antonius Bulyocsics), Tadija Stantić (Thadeus Sztantics), Toma Vojnić (Thomas Vojnics), Josip Vukmanović (Iosephus Vukmanovics), Bartolomej Rogić (Bartholomaeus Rogics), Ivan Franceškov (Ioannes Franceskov), Josip Bačin (Iosephus Bacsin), Marjan Malagurski (Marianus Malogursky), Hieronim Vuković (Hieronymus Vukovics), Jožef Vizi (Iosephus Vizÿ) i Bartolomej Kopunović (Bartolomaeus
Kopunovics) i razmatrali su sljedeće predmete:
1. sudija Tomo Rudić (Thomas Rudics) i član Zaklete opštine Jožef Vizi (Iosephus Vizÿ) upućuju se kod nadliježnih organa radi dodeljivanja krunskih dobara. Ona će se dodijeliti ili izvršiti za praznik sv. Mihajla (S. Michaël). Dokumenti se čuvaju u fascikli pod slovom E i brojem 9.;
2. orguljaš Šime Romić (Simon Romics) oslobađa se plaćanja svih dažbina.
F:261.1.pag.163-164. 18/1748.
1750. lipanj 15.
Sjednici Magistrata prisustvuju sudac Ivan Vojnić (Ioannes Vojnics) i senatori: Grgo Križanović (Gregorius Krisanovics), Grgo Vidaković (Gregorius Vidakovics), Josip Jaramazov (Iosephus Iaramazov), Josip Kopunović (Iosephus Kopunovics), Petar Mukić (Petrus Mukics), Marko Skenderov (Marcus Szkenderov) i Nikola Guganović (Nicolaus Guganovics). Razmatrali su se sljedeći predmeti:
1. određuje se plaća kantora Šime Romića (Simon Romics) kod sahrane djece;
2. dozvoljava se isplata 4700 sveća za potrebe grada.
F:261.1.pag.240. 23/1750.
1750. septembra 23.
Romics Simon, kantor i orguljaš iz Subotice, Vice arhiđakonu Kalačke župe, Kalača.
Žali se na obavezu plaćanja arende (zakupa) na celu kuću i imanje, kao i na svoju nisku zaradu. Original. Bunjevački jezik sa mađarskom ortografijom. 2 lista. F:261. 8/1750.
1751. listopad 28.
Sjednici Magistrata prisustvuju sudac Ivan Vojnić (Ioannes Vojnics) i senatori: Toma Rudic (Thomas Rudics), Grgo Vidaković (Gregorius Vidakovics), Ivan Mačković (Ioannes Macskovics) i Hieronim Vuković (Hieronymus Vukovics). Razmatrani su sljedeći predmeti:
1. Tužba Gruje Čurčije (Grujo Tyurtsia) protiv Stanka Balugčije (Sztanko Balugcsia) zbog klevete. Svjedočio je Grgo Malečković (Gregorius Malecskovics);
2. izvještaj gradskog ekonoma Ilije Poljakovića (Elias Polyakovics) o sakupljanju dara vladaru;
3. intabulacija dugova Ivana Cvijanova (Ioannes Cvijanov) orguljašu Šimi Romiću (Simon Romics);
4. limitacija cjene vina i rakije;
5. Gradski ekonom Ilija Poljaković (Elias Polyakovics) je podnio račune o kupovini šećera za potrebe grada.
F:261.1.pag 288-289/1751.
1753. travanj 29.
Sjednici Magistrata su prisustvovali sudac Toma Rudić (Thomas Rudics) i senatori: Ivan Vojnić (Ioannes Vojnics), Josip Kopunović (Iosephus Kopunovics), Grgo Vidaković (Gregorius Vidakovics), Petar Mukić (Petrus Mukics), Ivan Mačkov (Ioannes Macskov), Luka Vojnić (Lucas Vojnics), Marko Skenderov (Marcus Szkenderov), Nikola Guganović (Nicolaus Guganovics), Hieronim Vuković (Hieronymus Vukovics) i Jožef Vizi (Iosephus Vizÿ) i članovi Izabrane opštine Ilija Poljaković (Elias Polyakovics), Luka
Bajić (Lucas Baics), Luka Vojnić (Lucas Vojnics), Ivan Letić (Ioannes Letics), Đerđ Halač (Georgius Halacs), Marjan Vojnić (Marianus Vojnics), Ilija Dulić (Elias Dulics), Grgo Aracki (Gregorius Araczky), Tadija Stantić (Thadaeus Sztantics), Ivan Vukov (Ioannes Vukov), Bartolomej Rogić (Bartholomaeus Rogics), Jakov Sučić (Iacobus Szucsics), Toma Vojnić (Thomas Vojnics), Josip Horvatski (Iosephus Horvatsky), Bono Gabrić (Bono Gabrics), Petar Sarić (Petrus Szarics), Đorđe Puzić (Georgius Puzics), Franjo Bajić (Franciscus Gabrity), Vito Kulunčić (Vitus Kuluncsics), Ivan Francišković
(Ioannes Franciskovics), Luka Francišković (Lucas Franciskovics), Đorđe Peić (Georgius Peics), Josip Bačić (Iosephus Bacsity), Stevan Križanović (Stephanus Krizsanovics), Franjo Mamužić (Franciscus Mamuzic), Nikola Bernić (Nicolaus Bernics), Janoš Horvat (Ioannes Horvath), Fabijan Bajić (Fabianus Baics) i Andraš Balog (Andreas Balogh).
1.) Razmatrali su se predmeti određivanja godišnjih plaća svim gradskim službenicima:
1. Petar Josić (Petrus Iosics) „zakleti” bilježnik – 150 forinti
2. Josip Križanović (Iosephus Krizsanovics), vicenotar i kamerar – 70 forinti
3. Josip Mamužić (Iosephus Mamuzsics), blagajnik, perceptor – 70 forinti
4. Nikola Sagmajster (Nicolaus Szagmajster), 1 metričku centu mesa, 1/2 cente loja kao i 40 forinti
5. Tadija Tokić (Thadaeus Tokics), nadzornik vina – 25 forinti
6. Martin Sučić (Martinus Szucsics), inspektor za tražnice – 24 forinte
7. Šime Romić (Simon Romics), orguljaš – 2 metričke cente mesa i 65 forinti
8. Martin Mišurai (Martinus Missuraÿ), crkvenjak – 40 svježnjeva trske i 40 forinti
9. Maria Rožafa (Maria Rosafa) učiteljica – 20 forinti
10. Ištvan Kovač (Stephanus Kovacs) čuvar zatvora – 1 metričku centu mesa, 15 metreta žita i 46 forinti
11. Šest gradskih čuvara (pandurones) – 2 para čizama i svaki po 10 forinti 60 forinti
12. Đerđ Milošev (Georgius Milossev), konjušar – 2 kočije sena i 10 metreta zobi 40 forinti
13. Matija Mičić (Matthias Micsics), konjušar – 2 kočije sena i 10 metreta zobi 30 forinti
14. Ivan Marjanušić (Ioannes Marianusics), konjušar – 2 kočije sena i 10 metreta zobi 30 forinti
15. Ivan Penčić (Ioannes Pencsics), konjušar – 2 kočije sena i 10 metreta zobi 30 forinti
16. Stevan Vida (Stephanus Vida), prvi kočijaš – 1 dugačak kaput (gunj), čizme i 2 para cipela, 5 kožuha, 12 metreta žitarica, 1centu mesa, 30 libri soli i 20 forinti.
17. Pavle Janošek (Paulus Ianossek), drugi kočijaš – 5 kožuha, 1 par čizama, 9 metreta žita, 1 centa mesa, 12 libri slanine i 12 libri soli i 20 forinti.
18. za franjevce – 30 forinti
2.) Sudija Toma Rudić (Thomas Rudics) i senatori: Ivan Vojnić (Ioannes
Voinics), Hieronim Vuković (Hieronymus Vukovics) i Jožef Vizi (Iosephus Vizÿ), notar Josip Križanović (Iosephus Krizsanovics) i iz Zaklete opštine: Nikola Sagmajster (Nicolaus Szagmajster), Ilija Crnković (Elias Crnkovics), Jakov Prćić (Iacobus Prtyity), Đorđe Puzić (Georgius Puzics), Andraš Balog (Andreas Balogh) i Grgo Aracki (Gregorius Araczky); svi oni ce izvršiti popis stoke a određen je ključ za razrez državnog poreza po glavi stoke.
3.) Vlastelinski porez se placa po velicini zemljišta.
4.) ubuduće će i beležnik Petar Josić (Petrus Iosics) plaćati porez;
5.) ubuduće će i orguljaš Šime Romic (Simon Romics) plaćati porez;
6.) U slučaju iseljenja Ivana Budimlića (Ioannes Budimlics) njegovo imanje na pustari Zobnatica (Zobnaticza) u blizini rečice Jesenovac (Ieszenovacz) će preuzeti senator Luka Vojnić (Lucas Vojnics), a on ce predati gradu svoje zemljište u unutrašnjosti grada. F:261.1.pag.372-375/1753.
1753. lipanj 28.
Sjednici Magistrata su prisustvovali sudac Toma Rudić (Thomas Rudics) i senatori: Ivan Vojnić (Ioannes Vojnics), Grgo Križanović (Gregorius Krizsanovics), Grgo Vidaković (Gregorius Vidakovics), Petar Mukić (Petrus Mukics), Luka Vojnić (Lucas Vojnics) i Jožef Vizi (Iosephus Vizÿ). Razmatrali su se sljedeći predmeti:
1. izdaje se potvrda o 17-godišnjoj savjesnoj službi orguljaša Šime Romica (Simon Romics);
2. prihvataju se računi o isplati žitarica kupljenih za potrebe poreskih davanja od strane Josipa Križanovića (Iosephus Krizsanovics). F:261.1.pag.387-388/1753.
1753. kolovoza 7.
Simon Romics, somborski upravitelj škole i orguljaš, Francu Jozefu de Redlu, kraljevskom savetniku i administratoru dobara Bačke županije, Sombor. Moli da do praznika Svetog Đorđa bude oslobođen svih poreskih tereta i obveza, pošto namjerava da se preseli iz Subotice u Sombor. Original. Latinski jezik. 2 lista. F:261. 22/1753.
1754. travanj 30.
Sjednici Magistrata su prisustvovali sudac Luka Vojnić (Lucas Vojnics) i senatori: Ivan Vojnić (Ioannes Vojnics), Grgo Križanović (Gregorius Krizsanovics), Grgo Vidaković (Gregorius Vidakovics), Josip Jaramazov (Iosephus Iaramazov), Josip Kopunović (Iosephus Kopunovics), Petar Mukić (Petrus Mukich), Marko Skenderov (Marcus Skenderov), Ivan Mačković (Ioannes Macskovich) i Toma Rudić (Thomas Rudich), kao i zakletnici. Razmatrali su sljedeće predmete:
1. imenuje se Luka Bajić (Lucas Baity) za nadzornika vina;
2. Osniva se Komisija za rješenje nesporazuma izmedu Tome Rudića (Thomas Rudics) i Josipa Horvackog (Iosephus Horvatsky) zbog ljetnjih pašnjaka. Reviziju vrše senatori Ivan Vojnić (Ioannes Vojnics), Petar Mukić (Petrus Mukich), Grgo Križanović (Gregorius Krizsanovity) i Marko Skenderović (Marcus Skenderovics), te članovi
Izabrane opštine: Đorđe Puzić (Georgius Puzich), Ivan Francišković (Ioannes Franceskovich), Bartolomej Rogić (Bartholomaeus Rogich), Đorđe Peić (Georgius Peich), Nikola Bernić (Nicolaus Bernich) i Jakov Sučić (Iacobus Szucsich);
3. Martin Sučić (Martinus Szucsich) se imenuje za nadzornika tržnicee i tajnih krčmi sa plaćom od dvadeset sedam forinti;
4. Šime Romic (Simon Romich) se prima ponovo za orguljaša i daju mu se razne
poreske olakšice i plaća od sedamdeset forinti;
5. Bono Cvijanov (Bono Cvijanov) se imenuje za drugog sudskog predsjednika;
6. Imenuju se gradski panduri i određuje im se godišnja plaća. To su Đorđe Milošev (Georgius Miloschev) četrdeset forinti, Jovan Penčić (Iovan Pencsity) trideset i Ivan Marianušić (Ivan Marianusich) sa trideset forinti i dijelom u naturi.;
7. odobravaju se računi segedinskih trgovaca;
8. Josip Križanović (Iosephus Krizsanovics), gradski kamerar, treba da isplati Tomi Rudiću (Thomas Rudics) jedan stog sjena;
9. izvještaj o prihodima iz ubirane takse korišcenja pašnjaka od marve koja je terana kroz teritorije grada;
10. Računi o kupljenom sjenu za potrebe grada;
11. prihodi iz kazne zbog utaje poreza;
12. prihodi iz kazna ubiranih zbog zalutale stoke;
13. prihodi iz takse za košnice stranih pčelara;
14. prihodi iz takse za proizvedeno vino;
15. prihodi iz takse za hvatanje kornjača u jezeru Kereš er (Körös ér);
16. prihvataju se računi o kupljenim stvarima za darove dobrotvorima grada;
17. Obavještava se sreski načelnik Ignac Vereš (Ignacius Vörös), da se u gradu ne nalazi njegov zalutali konj. Spisi se nalaze u fascikli pod slovom M i brojem 26. F:261.1.pag.438-440/1754
1755. listopad 31.
Sjednici Magistrata su prisustvovali sudija Luka Vojnić (Lucas Vojnics) i senatori:
Ivan Vojnić (Ioannes Vojnich), Grgo Križanović (Gregorius Krizsanovich), Josip Kopunović (Iosephus Kopunovich), Petar Mukić (Petrus Mukich), Ivan Mačković (Ioannes Macskovich), Hieronim Vuković (Hieronymus Vujovich), Jožef Vizi (Iosephus Vizÿ) i Martin Sučić (Martinus Szucsich). Razmatrani su sljedeći predmeti:
1. tužba orguljaša Šime Romica (Simon Romich) protiv senatora Ivana Vojnića (Ioannes Vojnich), jer mu nije predao dva kupljena mlinska kamena;
2. Spisi saslušanja osumnjičenog lopova, Jakova Gašpara (Iacobus Gaspar) nalaze se pod slovom N i pod brojem 33.
F:261.1.pag.524/1755.
1756. svibanj 31.
Sjednici Magistrata su prisustvovali zamjenik sudije Luka Vojnić (Lucas Vojnics)
i senatori: Ivan Vojnić (Ioannes Vojnics), Grgo Križanović (Gregorius Krizsanovics), Josip Kopunović (Iosephus Kopunovics), Marko Skenderović (Marcus Skenderovics), Petar Josić (Petrus Iosich) i Martin Sučić (Martinus Szucsich). Razmatrali su sljedeće predmete:
1. izvještaj franjevaca Ksavijea (Xavier) i Berarda (Berardus) o tome da će se ubuduće posebno voditi blagajna crkve i blagajna samostana;
2. organista Šime Romic (Simon Romich) oslobađa se plaćanja poreza i opominje se da se ponaša pristojno;
3. Tužba Marije (Maria), žene Lovre Berčića (Laurentius Bercsich), protiv Katarine (Catharina), žene Hieronima Sarića (Hieronymus Szarich), zbog tuče. Svjedočili su Stana Bukvić (Stana Bukvich) i Rozaria Matijević (Rosaria Matievich). Katarina je osuđena da plati liječničke troškove.;
4. Spisi u vezi sa sporom oko vinograda pokojnog Ladislava Mesaroša (Ladislaus Meszaros) nalaze se pod brojem 23. Andraš Kanas (Andreas Kanasz) traži da mu
se taj sjenokos dodijeli na ime duga, kao i sijenokos Antala Panke (Panka
Antal) čiji je kreditor Marko Skenderović (Marcus Skenderovich);
5. Spisi u vezi sa bludničenjem Jakova Boltačina (Iacobus Boltatsin) i neke Mile
(Mile) nalaze se pod brojem 24.
F:261.1.pag.570-571/1756.
1756. lipanj 21.
Sjednici Magistrata su prisustvovali sudac Petar Mukić (Petrus Mukich) i senatori:
Ivan Vojnić (Ioannes Vojnich), Josip Kopunović (Iosephus Kopunovics), Hieronim Vuković (Hieronymus Vukovics), Jožef Vizi (Iosephus Vizÿ), Petar Josić (Petrus Iosich) i Martin Sučić (Martinus Szucsics). Razmatrali su se sljedeći predmeti:
1. poslednji put se poziva organista Šime Romic (Simon Romich) da plaća porez, inače će grad zaposliti drugoga;
2. plaća se Ana Kočenda (Anna Kocsenda) za izdržavanje djeteta kojeg je našla ispod križa;
3. Informacija grada Segedina (Szegedinum) u vezi sa učešćem govedara Andraša Marotija (Andreas Marothi) koji je bio govedar Racškovića (Racskovics) u krađi konja. Spisi se nalaze pod brojem 26;
4. Imenuje se komisija za rješenje spora između senatora Petra Josića (Petrus Iosich) i Jožefa Vizija (Iosephus Vizÿ) zbog graničnih međa. Komisiju ćine: Ivan Vojnić (Ioannes Vojnics), Josip Kopunović (Iosephus Kopunovics) i Martin Sučić (Martinus Szucsich).
F:261.1.pag. 572-573/1756.
1756. lipanj 25.
Sjednici Magistrata su prisustvovali sudac Hieronim Vuković (Hieronymus Vukovics) i senatori: Ivan Vojnić (Ioannes Vojnics), Josip Kopunović (Iosephus Kopunovics), Luka Vojnić (Lucas Vojnics), Ivan Mačković (Ioannes Macskovics), Petar Josić (Petrus Iosich) i Martin Sučić (Martinus Szucsich). Razmatrani su sljedeći predmeti:
1. prihvataju se računi kazandžije Ivana Maršala (Ioannes Marchal);
2. komisija koju su sačinjavali Ivan Vojnić (Ioannes Vojnics), Josip Kopunović (Iosephus Kopunovics) i Martin Sučić (Martinus Szucsics) je ustanovila da je Jožef Vizi (Iosephus Vizÿ) pogrešno smjestio granične međe pored livade Petra Josića (Petrusa Josich);
3. prihvataju se računi gradskog staratelja Nikole Sagmajstera (Nicolaus Szagmajster);
4. otpušta se organista Šime Romica (Simon Romics) i na njegovo mjesto se bira Jakov Jakočević (Iacobus Iakocsevich);
5. Tužba Šimona Hajdara (Simon Hajdar), tumača Tamiške administracije, protiv dužnika Antuna Vukovića (Antonius Vukovich) i Stanislava Tikvickog (Stanislaus
Tikvicki) nalazi se pod brojem 27. F:261.1.pag.573-574/1756.
1756. srpanj 6.
Halaš. Nadbiskup Kalače Klobušički se obraća Magistratu Slobodnog kraljevskog grada Segedina i Magistratu Kraljevsko-privilegovane kameralne
varoši Sent Marije (Subotica). Traži da gradski orguljaš Romics Simon, kao službenik crkve, bude oslobođen plaćanja poreza. Original. Latinski jezik. 2 lista. F:261. 33/1756.
1756. srpanj 9.
Sjednici Magistrata su prisustvovali sudija Petar Mukić (Petrus Mukich) i senatori: Ivan Vojnić (Ioannes Vojnics), Josip Kopunović (Iosephus Kopunovics), Hieronim Vuković (Hieronymus Vukovics) i Petar Josić (Petrus Iosich). Razmatrani su sljedeći predmeti:
1. molba senatora Ivana Vojnića (Ioannes Vojnics) da se njegov zajam od Đerđa Halača (Georgiusa Halacs) u iznosu od 1.040 forinti intabulira na njegov stočni fond;
2. sporazum između Josipa Peića (Iosephus Peich) i čurčije Ilije Kolarevića (Elias Kollarevich) o načinu rješenja međusobnih potraživanja;
3. limitacije cijena u Bačkoj županiji nalazi se pod brojem 28. Strogo se kažnjavaju strani radnici koji dolaze u grad radi žetelačkih poslova;
4. Dopis halačkog nadbiskupa Klobušički (Klobusicsky) u interesu oslobađanja plaćanja poreza Šime Romica (Simon Romich) nalazi se pod brojem 29.
F:261.1.pag. 574-575/1756.
1756. srpanj 11.
Sjednici Magistrata su prisustvovali sudac Petar Mukić (Petrus Mukich) i senatori:
Ivan Vojnić (Ioannes Vojnich), Grgo Križanović (Gregorius Krizsanovics), Josip Kopunović (Iosephus Kopunovich), Ivan Mačković (Ioannes Macskovich), Toma Rudic (Thomas Rudics), Hieronim Vuković (Hieronÿmus Vukovich), Jožef Vizi (Iosephus Vizÿ), Petar Josić (Petrus Iosich) i Martin Sučić (Petrus Szucsich). Razmatrali su sljedeći predmeti:
1. ne udovoljava se molbi Šime Romica (Simon Romich) da se vrati na službu organiste;
2. revizija računa u vezi sa tromjesečnim konačenjem vojske u gradu;
3. daruje se deset forinti naredniku zbog svojih napora oko uspješnog čuvanja reda u gradu.
F:261.1.pag. 575/1756.
1756. srpanj 26.
Sjednici Magistrata su prisustvovali sudija Petar Mukić (Petrus Mukich) i senatori: Grgo Križanović (Gregorius Krizsanovics), Josip Kopunović (Iosephus Kopunovics), Ivan Mačković (Ioannes Macskovics), Luka Vojnić (Lucas Vojnics), Marko Skenderović (Marcus Skenderovics), Toma Rudić (Thomas Rudics), Jožef Vizi (Iosephus Vizÿ) i Petar Josić (Petrus Iosich). Razmatrali su se sljedeci predmeti:
1. Saslušavši ponizne molbe Šime Romića (Simon Romich) dozvoljeno mu je da se vrati na posao organiste, s tim da njegov zamjenik bude Jakov Jakočević (Iacobus Iakocsevich) i da djele plaću. O tome su doneli odluku Juriša Peić (Iurissa Peich) i ostali „zakletnici”: Ilija Crnković (Illias Czernkovics), Andrija Vojnić (Andria Vojnics), Antun Buljovčić (Antun Bulyovcsich), Janoš Kiš (Ianos Kiss), Vranje Evetović (Vranye Evetovics), Ivan Vukov (Ivan Vukov), Vidak Kulunčić (Vidak Kuluncsich), Bono Gabrić (Bono Gabrich), Joso Temunov (Ioso Temunov), Vranje Bajić (Vranye Baich), Stipan Križanovic (Stipan Krizsanovics), Ilija Poljaković (Illias Polyakovics), Bariša Rogić (Barissa Rogich), Petar Sarić (Petrus Szarich), Jakov Kopunović (Iacobus Kopunovich), Nikola Bernić (Nicolaus Bernich), Tadija Stantić (Thadia Stantich), Glišo Aradski (Glisso Aradsky), Tadija Tokić (Thadia Tokich) i Ilija Stipić (Illia Stipich).;
2. odlučuje se da ubuduće grad plaća desetinu u slami, a ne u zrnu;
3. poslije svakog akova vina plaća se pet denara na ime poreza;
4. zajam Nikole Bernića (Nicolaus Bernich) intabulira se Đerđu Halaču (Georgius Halacs) u iznosu od 279 forinti;
5. Sporazum izmedu Đorđa Mila (Georgius Mila) i kazandžije Mihajla Todorovića (Mihailo Thodorovics) u vezi sa načinom izmirenja dugova. Posreduju sudija Petar Mukić (Petrus Mukich) i senatori Luka Vojnić (Lucas Vojnich), Jožef Vizi (Iosephus Vizÿ) i Petar Josić (Petrus Iosich);
6. Ugovor o kupovini vina od Teodora Lackovića (Theodorus Lazckovics) nalazi se pod brojem 31. F:261.1.pag.576-577/1756.
1767. kolovoz 25., rujan 18., Subotica. Krivični predmet Valjičić Matije, subotičkog stanovnika, optuženog za krađu ovaca, slanine i sala od Romics Simona, kantora i orguljaša iz Subotice. Latinski jezik. 2 lista. F:261. 36/1767.
1771. srpanj 1-5.
Postupak po žalbi subotičkog stanovnika Romics Simona protiv testamenta njegovog pokojnog tasta, Romić Mihajla iz Subotice. Orginal. Latinski i bunjevački jezik sa mađarskom ortografijom. 6 listova
1771. studeni 4. Pečuh.
Dopis Rudić Antona, računovođe Pečujske biskupije, subotičkom Magistratu, u kome traži da se njegov zet (sestrin muž) Romics Simon iz Subotice prinudi na izdavanje odgovarajućeg dijela nasledstva njegovog pokojnog oca Rudić Franje. Orginal. Latinski jezik. 2 lista.
1773. svibanj 6. Subotica.
Spiskovi članova subotičke Zaklete opštine za godinu 1773, članova ove opštine koji su se sastali 6. svibnja 1773. godine, kao i kandidatska lista za izbor novog gradskog senatora, mjesta na koje je izabran Romics Simon. Orginal. Latinski jezik. 4 lista. F:261. 36/1773.
Time se ne iscrpljuje sačuvana dokumentacija o Romiću pošto su nađeni tragovi o njegovoj prepisci sa vlastima grada. Tako saznajemo da je Romić molio da mu se preda livada koju je koristio njegov brat[6], da je podnio tužbu 1758. godine protiv sluge[7] a da su Pavle Vojnić i Đorđe Sintarić od njega zahtjevali da im vrati vinograd i livadu koje nezakonito koristi[8] te da je 1760. godine uspio da se oslobodi plaćanja zemaljskog vojnog poreza za 1755-1756. godinu.
Nisu nam poznati svi detalji kako je došlo do toga da orguljaš Šime Romić uspije postati jedan od senatora. Razvidno je samo, što se vidi iz sačuvanog spisa od 6. svibnja 1773. godine[9], koji se sastoji od 4 lista, pisana latinskim jezikom, u kome se nalaze spiskovi članova subotičke Zaklete opštine za godinu 1773. koji su se sastali 6. svibnja 1773. godine, kao i kandidatska lista za izbor novog gradskog senatora, da je na to mjesto – izvršnu funkciju gradskog senatora, izabran upravo Šimon Romić.
Kakva je bila dalja sudbina Šime Romića i njegove obitelji, ne govore nam dostupna vrela. Arhivska vrela do njegovog promicanja u senatorsku funkciju 1773. godine, uglavnom nam šturo oslikavaju odnose vlasti spram gradskog službenika zaduženog za orguljašku glazbu, njegova primanja, obveze plaćanja poreza, zatim njegove probleme sa podjelom obiteljske imovine. Za mnoge detalje vezane za njegovo porijeklo, školovanje, obitelj, mjesto stanovanja, način života, liturgijsko[10] muziciranje koje je izvodio, do daljih otkrića u arhivskoj građi fonda F: 261, ili na drugim mjestima, ostajemo uskraćeni.
No, već i sa ovim prikupljenim podacima, jedna kockica povijesnog mozaika života Senta Marije/ Subotice iz perioda carice Marije Terezije dobila je svoje ime a time i jasniji, životniji lik.
Popis izvora i literature:
Povijesni arhiv Subotica, F:261. Magistrat povlašćene kraljevsko komorske varoši – Sent Marija (Subotica) (1743-1779).
Ulmer, Gašpar. 1991. Privilegija kraljevskoj komorskoj varoši Sent Marija 1743, U: Koreni. Subotica: Istorijskii arhiv Subotica, 45-52.
Mandić, Zorica i Manasijević, Vera. 2006. Protokol Magistrata povlašcene Kraljevsko-komorske varoši Sent Marija – pre zvane Sabatka (1743–1756), Analiticki inventar serije „Protokoli Magistrata” (1743–1779), br. 1, Subotica: Povijesni arhiv Subotica.
[1] Riječ kantor je latinska riječ, a na hrvatskom znači pjevač. Kantor je prevoditelj liturgijskog pjevanja. zadaća kantora u bogoslužju? Njegova zadaća je pjevati antifonu za pripjevni psalam i redak kod aleluja te započinjati i prevoditi ostale pjesme za vrijeme mise i drugih crkvenih obreda. Treba biti odgovoran za sudjelovanje vjernika u liturgijskom pjevanju.
http://www. rijeka nadbiskupija.com/ kviz.doc+ kantor+ orgulja %C5%A1&cd=4&hl=en&ct=clnk (Posjet, 3. III 2010.)
[2] Organista – orguljaš
[3] Pretragu su olakšavala znanstveno informativna sredstva, analitički opisi Povijesnog arhiva: suarhiv.co.rs/cro/djelatnost/znanstveno-informativna-sredstva (Posjet 22. II. 2019.)
[4] Povijesni arhiv Subotica (dalje samo PoAS), Fond 261 Magistrat povlašćene Kraljevsko-komorske varoši Sent Marije, prije zvane Sabatka (Magistratus privilegiati oppidi regio-cameralis Szent Maria, antehac Szabatka vocati.; Szent-Maria kiváltságos királyi kamarai mezováros tanácsa) obuhvata period od 1743–1778. godine, a sumarni inventar od (1701) 1743–1778 (1782) godine. Iz analitičkih opisa djelova toga fonda saznaje se i kakvim jezikom su pisani; većinom latinskim, ali se susreću i njemački, mađarski te ilirski/bunjevački.
[5] U pismu se koristi mješana ortografija, mađarska i njemačka, a posebice je zanimljivo pisanje glasa ž – ćirilskim znakom – ж.
[6] PoAS, F:261.2.pag.67-68/1758. Tako je 28. veljače 1757. godine zapisano da je molio da mu se preda livada njegovoga brata, a bratu da se dodeli druga livada.
[7] PoAS, F:261.2.pag.67-68/1758. Tužio je lipnja 1758. godine slugu Iliju Vukovića (Elias Vukovich) jer je zbog njegove nepažnje jedan konj uginuo u štali a po presudi je Ilija bio dužan da plati odštetu od petnaest forinti.
[8] PoAS; F:261.2.pag.93-95/1759 i pag.93-95.
[9] PoAS, F:261. 36/1773.
[10] Podaci iz arhiva subotičkih franjevaca možda bi dopunili saznanja o njegovom djelovanju.
Pravila „Hrvatske kulturne zajednice, saveza Hrvatskih prosvjetnih radnika i društava u Subotici“
P R A V I L A
„Hrvatske kulturne zajednice, saveza Hrvatskih prosvjetnih radnika i društava u Subotici“.
§..1. IME I SJEDIŠTE DRUŠTVA.
Ime, odnosno naslov društva jest: HRVATSKA KULTURNA ZAJEDNICA, SAVEZ HRVATSKIH PROSVJETNIH RADNIKA I DRUŠTVA U SUBOTICI. Skraćeni naslov jest: „HRVATSKA KULTURNA ZAJEDNICA U SUBOTICI“. Taj skraćeni naslov nosi i društveni pečat. Sjedište društva je u Subotici.
§..2. SVRHA DRUŠTVA.
Svrha je društva širenje prosvjete utemeljene na kršćanskoj religioznoj i moralnoj osnovi uopće, a hrvatske autohtone (samonikle) kulture napose; nadalje podizanje moralnog, materijalnog i socijalnog blagostanja Hrvata uće a u Subotici, Somboru i njihovoj okolini napose.
U općim nacionalno-kulturnim akcijama, na koje upućuje istovjetnost nacionalnih interesa Hrvata i Srba i Slovenaca, pružat će društvo svoju pomoć i svoju suradnju.
§..3. DJELOKRUG I JEZIK.
Svoj cilj postizavat će društvo:
a.) otvaranjem i uzdržavanjem društvenih prostorija te podizanjem društvenih domova;
b.) držanjem knjižnica i čitaonica:
c.) priređivanjem predavanja i zabava te glumačkih, pjevačkih i muzičkih priredbi;
d.) njegovanjem i čuvanjem narodnih starina tradicija, običaja i nošnje;
e.) izdavanjem i rasturanjem knjiga i časopisa;
f.) davanjem inicijativa i podupiranjem svakog zakonskog nastojanja, koje smijera na ekonomski i materijalni prosperitet narodnih slojeva: seljaka, radnika, građana, trgovaca i obrtnika.
Za sprovođenje ovih sredstava glavna skupština određuje radne odbore.
Svaki stranačko – politički rad je isključen, poslovni jezik je državni.
SREDSTVA I ČLANOVI DRUŠTVA.
§..4. Društvena sredstva jesu: prinosi članova, dobrovoljni prilozi, pokloni, ostavinski legati, prihodi od zabava i društvenih priredbi, prihodi od društvenih nekretnina i društvenih poduzeća te različitih proizvoda što dolaze u promet društvenim imenom.
§.5. Članovi društva mogu biti punoljetna fizička i pravna lica, koja priznaju duh i sadržinu pravila, i svoj prosvjetni rad upućuju u pravcu svrhe i ciljeva ovog društva, te protiv kojih nema prigovora ni sa vjerskog, ni ćudorednog ni patriotskog gledišta. Fizička lica moraju biti građani ove države, a pravna lica priznata po državnim zakonima. Začlanjena društva u svom djelokrugu zadržavaju svoju individualnost i samostalnost.
Članovi jesu: a) dobrotvori, b) utemeljitelji, c) redovni, d) počasni, c) podupiratelji.
Visinu prinosa za pojedine vrste članova određuje društvena Velika skupština.
PRAVA I DUŽNOSTI ČLANOVA.
§.6. Svaki član ima pravo dolaska na Veliku skupštinu, pravo raspravljanja o društvenim poslovima, pravo glasovanja kod donošenja zaključaka, aktivno i pasivno izborno pravo.
§.7. Dužnosti svakog člana jesu: redovno plaćanje članarine, držati se društvenih pravila, te čuvati i unapređivati interese i ciljeve društva.
§.8. Članstvo traje do istupa, smrti ili isključenja.
UPRAVA
§.9. Poslove društva vrši: a.) Velika skupština, b.) Glavni odbor, c.) Predsjedništvo, d.) Nadzorni odbor, e.) Obranički sud.
§.10. Velika skupština ima se održati godišnje jedanput, ili na zahtjev glavnog odbora ili ¾ članova i svaki drugiput. Ona određuje proračun, daje razrješnicu glavnom odboru, ustanovljuje godišnju članarinu prema novčanim prilikama vremena, rješava prijedloge ižalbe koje na nju stignu i donosi poslovnik za društveni rad. Zaključci donose se većinom glasova osim zaključka o prestanku društva, za koji je potrebna ¾ većina svih članova.
§.11. GLAVNI ODBOR SAČINJAVAJU: predsjedništvo, pročelnici radnih odbora, te po jedan zastupnik pojedinih začlanjenih društava, predsjednici društvenih podružnica i članova koje bira Velika skupština na 3 godine. U djelokrug glavnog odbora spadaju svi poslovi, koji nijesu zadržani za Veliku skupštinu.
§.12. Predsjedništvo sačinjavaju: predsjednik, tajnik i njegov zamjenik, blagajnik, poslovođa (domaćin), knjižničar te pročelnici radnih odbora.
Ono vodi društveni posao te izvršuje odluke Velike skupštine i Glavnog odbora i donosi
zaključke, osim onih, koji su zadržani Velikoj skupštini i Glavnom odboru.
§.13. Nadzorni odbor sačinjavaju: 5 lica koja bira Velika skupština na 3 godine, koji nadzire sveukupno društveno poslovanje.
§.14. Obranički sud sastoji se od 5 lica, koja bira Velika skupština na 3 godine i isti rješava sporove između članova nastalih iz članskih odnosa.
PRAVNA SPOSOBNOST I DRUŠTVANE ORGANIZACIJE
§.15. Hrvatska kulturna zajednica, savez Hrvatskih prosvjetnih radnika i društva u Subotici i njene podružnice su pravno lice, koje može na svoje ime nabavljati nepokretnosti i sklapati svakovrsne pravne poslove.
§.16. Društvene organizacije mogu se osnovati u cijeloj državi prema organizacionoj osnovi i pravilniku, koji izrađuje i propisuje Velika skupština, te njihovo ustrojstvo naliči matičnom. Društvene organizacije jesu: podružnice i povjerenstva. One nose naslov: Podružnica (povjerenstvo) Hrvatske kulturne zajednice u …
PRESTANAK DRUŠTVA
§.17. Društvo prestaje, ako to zaključi ¾ članova i ako ga rspusti nadležna državna vlast, kojoj se priznaj epravo nadzora. U slučaju prestanka, u kolko Velika skupština ne donose drugačiji zaključak, imovina prelazi na čuvanje i rukovanje “Subotičke Matice” uz dužnost i obavezu, da istu imovinu čuva i snjom rukovodi 15 godina. Ako se u roku od 15 godina nakon prestanka obnovi ovo društvo ili nastane koje drugo društvo u Subotici sa istom svrhom, mora mu “Subotička Matica” predati čitavu imovinu.
Ako se u tom roku na obnovi ili ne osnuje u Subotici takovo društvo, onda o daljnjoj upotrebi preostalog imetka odlučuje “Subotička Matica” i to u skladu sa svrhom označenom u §.2. ovih pravila.
U Subotici, dne 8. marta 1936. godine
Potpisani kao izabrana privremena uprava potvrđujemo niže našim orginalnim potpisima da su gornja pravila prihvaćena na skupštini osnivača održanoj dne 8. marta 1936. god.
Pretsjednik: Blaško Rajić v.r. Tajnik: Dr. Mihovil Katanec v.r.
Odbornici: Dr. Vlašić Ladislav v.r.
Ivan Kujundžić v.r.
Ivo prčić v.r.
KRALJEVSKA BANSKA UPRAVA
DUNAVSKE BANOVINE
II/ 2 broj 4899
25. januara 1937 godine
Novi Sad
Na osnovu §. 4. Zakona o udruženjima zborovima i dogovorima od 18.IX.1931 god. i ovlašćenja MINISTRA UNUTRAŠNJIH POSLOVA D. 3. br. 8470 od 13.X. 1926 god. ova se pravila odobravaju.
ZAMENIK BANA:
štambilj banovine Pomoćnik Sv. Rajić v.r.
***
Prva redovna glavna skupština održana je 15.08.1936. u sklopu “proslave 250 godišnjice dolaska jedne grupe Bunjevaca i preuzimanja vlasti u Subotici” u prostorijama Subotičke Matice – Paje Kujundžića 9, popodne u 6 sati. Na dnevnom redu su bile sljedeće točke:
1. Pozdrav predsjednika
2. Čitanje zapisnika osnivajuće skupštine
3. Izveštaj tajnika
4. Čitanje društvenih pravila
5. Ustanovljavanje članstva (primanje novih članova)
6. Nacrt pravilnika o društvenom radu (Smjernice i metode društvenog rada)
7. Razrješnica privremenom odboru
8. Izbor nove društvene uprave
9. Razno (eventualia)
Za privremeni odbor su potisali Blaško Rajić kao predsjednik i dr. Mihovil Katanec kao tajnik.
Francuski grof i general u Subotici
Grof Raul Busseul je rođen 17.03.1876. u Nađenjedu (Rumunija). Od 1900. boravi u Subotici, gde je odmah započeo i sa služenjem vojnog kadra u VIII husarskom puku. Kao profesionalni vojnik dostigao je čin generala. Uspeo je da izbegne izgon i ostao je Subotici. Stanovao je na Királyhalmi. U 1925. je bio stanovnik Palića (Manojlovićev salaš). Po izveštaju koji subotički gradonačelnik podnosi Ministarstvu unutrašnjih dela 1926. godine nije zatražio pravo optiranja.
Nalazi se podatak da se grof 1938. bio u prepisci sa mađarskim Ministarstvom vojske.
Javaslat kegydíj engedélyezésére gróf Busseul Raul volt császári és királyi őrnagy részére (HM)
Naređenje ruskim emigrantima i zarobljenicima da se jave! (23.10.1944.)
Samo 12 dana nakon oslobođenja Subotice, nove vlasti – Komanda mjesta Subotica izdaje naređenje da jave Rusi koji su se ovde našli nakon prošlog rata.
Pregled fondova hrvatske provenijencije i onih od značaja za izučavanje bačkih Hrvata u Povijesnom arhivu Subotica
Pregled fondova hrvatske provenijencije i onih od značaja za izučavanje bačkih Hrvata u Povijesnom arhivu Subotica
objavljeno kao: Pregled fondova kojima u imenu stoji pridjev hrvatski i drugih od značaja za izučavanje Bunjevaca bačkih Hrvata u Povijesnom arhivu Subotica, Glasnik Arhiva Slavonije i Baranje, br. 12, Osijek 2013, str. 57-77.
Uvod
Arhivi su ključ za razumijevanje prošlosti. To su ustanove koje sustavno prikupljaju i čuvaju najvrjedniju dokumentaciju.
Temeljne su zadaće arhiva: zaštita pisane kulturne baštine, sređivanje arhivskog gradiva, omogućavanje znanstvenih istraživanja i pružanje informacija i dokumentacije zainteresiranim korisnicima.
Arhivsko gradivo je izvorna pisana baština, ono je svakodnevno vrelo našega identiteta i riznica informacija za ostvarivanje javnih i osobnih prava i interesa, kao i povijesnih i drugih znanstvenih istraživanja.
Svaki pojedinac i svaka obitelj nastoji važne osobne i obiteljske dokumente brižno odložiti i sačuvati kako bi i kasnije mogli poslužiti u raznim potrebama. Slično je i s društvom u cjelosti. Još više od same brige za prošlost, organizirana suvremena arhivska djelatnost čuva memoriju o sadašnjem vremenu za buduća pokoljenja
Arhivske ustanove su konačna odrednica arhivskog gradiva ali i pokretački duh njegovog organiziranog i stručnog obrađivanja i čuvanja još u nastajanju.
Važnost arhivskog gradiva ne može se ničim procijeniti. To se u pravom svjetlu očituje ponajviše u slučajevima kada je arhivsko gradivo iz bilo kojega razloga nedostupno ili uništeno. Tada u smislu dokumentarnosti ostaje prazan prostor Ta praznina je često nenadomjestiva, bilo da se radi o kulturno-povijesnoj, gospodarskoj, znanstvenoj, personalnoj ili kojoj drugoj dokumentaciji. Naime, arhivsko gradivo je autentično svjedočanstvo o nečemu. Ako svjedočanstvo nestane, a siječanje izblijedi, uskraćeni smo za stanovito znanje o našoj prošlosti.
Iz cjelokupnog arhivskog gradiva, bilo koje arhivske ustanove, pa tako i Povijesnog arhiva Subotica (dalje POAS), identificirati i izdvojiti ono relevantno za izučavanje bilo koje partikularne teme ili oblasti je vrlo složen i zahtijevan posao. On je najizravnije povezan s obimom i kvalitetom znanstveno informativnih pomagala Arhiva, a kojima je svrha upravo da pokušaju da daju odgovore na slične upite i pruže svima zainteresiranim strankama što točnija i podrobnija uputstva gdje da u morima nagomilanih arhivalija traže informacije do kojih im je stalo, kako da pronađu put do onih dokumenata koji su im potrebni. Najširi u toj kategoriji inventara/popisa su vodiči kroz arhivsko gradivo, koji daju sažete podatke o svim fondovima[1] i zbirkama u Arhivu, zatim dolaze sumarni inventari koji popisuju strukturu i sadržaj pojediničanog fonda a slijede analitički opisi koji sežu da razine opisa pojediničanog predmeta.
Naizled, principi arhivistike koji pri obradi i sređivanju arhivskog gradiva nalažu očuvanje provenijencije – izvornog prvobitnog unutarnjeg reda i izvornih arhivskih skupina, djeluju kao da su nasuprot zahtjevima istraživača koje zanimaju određene tematske cjeline do kojih se može doći samo cijepanjem upravo prvobitnog poretka. Na putu njihovog spajanja i mirenja stoje znanstveno informativna pomagala. I to je upravo njihova bit i uloga.
Ako se promatra samo pitanje pronalaženje fondova hrvatske provenijencije, zadatak je umnogome lakši. U većini po samim nazivima fondova, stvaralaca arhivskog gradiva, gdje je sadržana oznaka – hrvatski, ili pak po njihovom djelokrugu i sadržaju, mogu se s velikom točnošću identificirati, izdvojiti i opisati oni koji daju odgovore na ta pitanja. No, tragajući za svom arhivskom građom koja svjedoči o postojanju i djelovanju pojedinaca, udruga, ustanova i drugih oblika društvenog djelovanja koji se danas mogu protumačiti i svrstati pod zajednički nazivnik – hrvatski, potrebno je mnogo šire i obimnije postaviti polje sagledavanja i mogućih odgovora. Jasno je da tadašnji stvaraoci dokumentacionog materijala nisu imali u vidu samo bavljenje sa Bunjevcima-Hrvatima, no su u sklopu svojih mnogostrukih i širokih funkcija i polja djelovanja imali i odnose prema pitanjima koja se našeg današnjeg ugla promatranja mogu svrstati u tu kategoriju. Tu samo u prvom koraku pomažu znanstveno obavijesna pomagala. Na prvom mjestu – Vodiči kroz arhivsku građu; zato što samo po sebi razumljivo, prate samo vrlo sažete podatke, sumarni inventari zato što ne ulaze i ne daju sadržaj pojedinih inventarnih cjelina, a analitički inventari koji svojom detaljnošću imaju kapacitet da pruže tražene odgovore, zato što ne mogu da obuhvate više od malih dijelova, trenutačno oko 1%, ukupnog fundusa Arhiva.
Upravo zbog svega toga pokušaj da se odgovori na zadatu temu mora da ima karakteristike pionirskog pothvata te se već unaprijed mirimo s time da će uradak ispuniti svrhu i cilj ako posluži i samo kao polazište za dalja istraživanja i dopunjavanja koja su neminovna sa svakim pojediničanim istraživanjem tema o hrvatstvu u ranijim vremenima na ovim prostorima.
Polazeći od trenutačnog stanja u oblasti obavijesnih pomagala Arhiva i koristeći ih kao osnovu, kao i dostupne literature nastale kao plod istraživanja tematika sa hrvatskim predznakom u POAS, dajemo okvirnu sliku o arhivskom gradivu koje je pogodno za sve buduće korisnike i istraživače tema iz najšireg domena povijesti, te drugih društvenih znanosti, kojima je fokus promatranje društvenih zbivanja koji se mogu ocijeniti sa hrvatskim predznakom.
O subotičkom Povijesnom arhivu[2]
Potreba za čuvanjem pisanih dokumenata seže u same korijene pismenosti čovječanstva. Od polovine XVIII vijeka i na ovim prostorima se zapaža razvoj državne organizacije i uprave koji prati i usavršavanje administrativnog aparata, sistema kancelarijskog posla, pa tada nastaju i kancelarijski arhivi koji su imali zadatak da čuvaju tako nastalu pisanu građu. Njihov primarni zadatak je bio vezan za praktične potrebe administracije: da budu mjesta na kojima će se čuvati dokumenta koja mogu poslužiti kao dokazna sredstva o stečenim pravima i posjedovanjima. No, tek u drugoj polovini XIX vijeka, s razvojem historiografije kao nauke i u Subotici dolazi do shvaćanja da su arhivi nezaobilazna nalazišta validnih historijskih izvora. Primjer za to su istraživanja profesora subotičke Gimnazije Ištvana Ivanjia (Iványi István), sprovedena u arhivu tadašnje gradske administracije, koja su uspješno krunisana i sadržajnom dvotomnom monografijom.[3]
Tako se u prošlosti arhiva i arhiviranja u Subotici, mogu jasno razlikovati dva perioda. Prvi period započinje 1743. godine, kada se udaraju temelji organiziranom vođenju gradske administracije, pa time i čuvanju arhivske gradive koja tom prilikom nastaje. Ti postupci započinju odmah po uspostavljanju varoškog Magistrata, građanskog organa političko-upravne i sudske vlasti, lipnja 1743. godine, na osnovu privilegije izdate svibnja iste godine, kojom se naš grad proglašava privilegiranom komorskom varošicom pod imenom Sent Marija (Privilegiatum Oppidum Szent Maria) i oslobađa vojne uprave.[4]
Pravi zamah i ta oblast, u sklopu započetog snažnog ekonomskog, političkog i kulturnog razvoja, dobiva nakon 1779. godine i proglašenja ovog naselja slobodnim kraljevskim gradom – pod nazivom Maria Tereziopolis (Libera regiaque civitatis Maria-Theresiopolis).
Takav status arhiva protegao se u čitavom periodu Monarhije, a i u novoj jugoslavenskoj državi nakon 1918. godine. Prva suvremena arhivska ustanova na tlu Vojvodine – Državna arhiva u Novom Sadu – osnovana je 1926. godine na inicijativu Državne arhive u Beogradu.
Tek nakon II svjetskog rata, u čitavoj zemlji, pa tako i kod nas, prišlo se formiranju arhivskih ustanova sa zadacima primjerenim arhivskoj službi. Time započinje drugi period u kome organi vlasti preuzimaju uspostavljanje i organiziranje arhivske službe u cilju prikupljanja i zaštite arhivskog gradiva. Prvi korak na tako zacrtanom putu, učinjen je 1946. godine formiranjem Arhivskog područja za grad Suboticu i Srez Bačku Topolu, na osnovu odluke Odeljenja za prosvjetu GIO NS, Autonomne pokrajine Vojvodine, br. 16800/1946.[5] Osnovni zadaci koji su tada stavljeni pred arhivsku struku, pa i njene buduće pregaoce na teritoriji Subotice, bili su da se izvrši pregled svih arhiva i učini sve potrebno da se spriječi dalje uništavanje gradiva; da se stara o bezbednosti arhiva tako da gradiva bude smještena na sigurnom mjestu, što je podrazumijevalo suvu prostoriju obezbeđenu od vlage, požara i krađe, koja se mogla provjetravati, te da se ne dozvoli prodaja dokumenata kao stare hartije, bez prijethodnog pregleda i ocjene stručnih lica ima li u toj gradivi dokumenata historijske vrednosti.[6]
Imenovanje i postavljenje rukovodioca arhivskog središta područja za grad Suboticu i srezove Subotice i Bačke Topole, usledilo 16. srpnja 1947. godine[7], pa tek tim činom možemo smatrati taj datum početkom djelatnosti arhivske službe na ovoj teritoriji.
Na tom položaju se našao Blaško Vojnić Hajduk, rukovodilac Gradske knjižnice. Osnovni problem u tim prvim godina nakon rata, sa kojim se trebalo suočiti i riješiti ga, bilo je da se ustanovi koliko i kakve arhivske gradive ima na tom području. Postojala su saznanja da je građa odnošena i uništavana za vrijeme rata.
U 1951. godini zaposlen je jedan arhivist, rukovodilac arhivskog područja Ivan Rudić i jedan pomoćni službenik.
Područje novoosnovane ustanove sačinjava teritorija NOG Subotice, uža teritorija grada i bivšeg Subotičkog sreza i Bačkotopolskog sreza.
Rješenjem Skupštine sreza Subotica 1964. godine, ustanova je dobila naziv – Istorijski arhiv Subotica [8], od 2002. nosi i naziv[9] Historijski arhiv, koji je krajem 2012. izmijenjen na Povijesni arhiv Subotica.
Za sve korisnike arhivskog gradiva značajno je bilo pojavljivanje pred javnošću Vodiča kroz arhivske fondove 1970. godine, da bi krajem 2012. Arhiv izašao sa prvom sveskom novog vodiča.
Danas ustanova Arhiva svoju djelatnost vrši na teritoriji tri opštine – Subotice, Bačke Topole i Malog Iđoša. U samome Arhivu postoje sljedeće organizacione jedinice koje čine osnovu njegove djelatnosti. To su:
1. Odjel za upravne i ošte poslove
2. Odjel za zaštitu arhivskog gradiva van Arhiva
3. Odjel za sređivanje i obradu arhivskog gradiva, i
4. Centar za dokumentaciono-informativnu službu
U arhivu postoji specijalizirana, stručna knjižnica čiji se fond bazira na knjigama objavljenim o arhivskoj djelatnosti, kao i o zavičajnoj historiji. Ova knjižnica[10] je zatvorenog tipa namijenjena prvenstveno istraživačima arhivskog gradiva.
Historijski arhiv vrši i nadzor nad zaštitom arhivskog gradiva van Arhiva. Nadzor se vrši nad 810 registratura od kojih su 535 aktivne. On se vrši nad arhivama organa vlasti, prosvjetnim, zdravstvenim, privrednim i kulturnim ustanovama, bankama, socijalnim ustanovama, arhivama osiguravajućih zavoda i drugom. Procijenjena količina registraturnog materijala van arhiva iznosi preko 42000 dužnih metara.
Od vagona razbacane hartije, rasparčanog fonda Magistrata, stiglo se do 477 fondova ili zbirki u količini od 6.561,35 dužna metra[11], većinom obrađene i sređene arhivske gradive, naučno – informativnih sredstava (sumarnih i analitičkih inventara) i edicija sopstvenih izdanja. Od jedne neadekvatne prostorije, do gotovo 3000 kvadratnih metara depoa i kancelarija, put je koji je Arhiv prevalio u proteklom periodu.
Gledano u cjelini, subotički Arhiv je izrastao na talasu modernog shvaćanja arhivske djelatnosti, od prvobitnog čuvara arhivalija samo kao pravnih sredstava (od 1743. do 1946. godine) u instituciju od općeg društvenog interesa, sa zadacima da se stara o gradivu, obrađuje je ga i zaštićuje, te da zadovoljava naučno – istraživačke i privatno – pravne potrebe i zahtjeve stranaka i istraživača, u prvom redu na polju historiografije.
O arhivskom gradivu i znanstveno informativnim pomagalima
Najstariji originalni dokument, koji se čuva u Historijskom arhivu Subotica je plemićka diploma Janoša Sencija koja datira iz 1658. godine, dok je svega desetak dokumenata sačuvano iz perioda Potiske Vojne krajine, kome je subotički šanac formacijski pripadao. Nakon bitke kod Sente 1697. godine, Subotica je oslobodivši se turske vlasti pripojena Potiskoj vojnoj krajini. Za subotički vojni šanac određen je komandant šanca – kapetan, skupa sa svojim zamjenicima: lajtnatima, barjaktarima, izbornicima – eškutima i jednim bilježnikom (notarom). Oni su upravljali osim vojnim i civilnim poslovima, s tim što je Subotičanima pravo žalbe omogućeno u Segedinskoj vojnoj komandi. Do vremena uspostavljanja Magistrata (1743) sačuvano je samo još nekoliko pojedinačnih akata. Od te godine, možemo da pratimo već narastanje dobro sačuvane cjeline materijala nastalog u radu tog gradskog organa. I gradivo nastalo radom kasnijih gradskih upravnih vlasti: Senata, Narodnog odbora i Skupštine opštine, sačuvano je gotovo u potpunosti i čini jedan od najznačajnijih i najvrijednijih segmenata u našim depoima. Period XIX, a pogotovo XX vijeka, karakterzira izuzetno povećanje količina pisanih dokumenata, a time i arhivskog gradiva, zatečenog ili preuzetog u Arhiv.
Danas razlikujemo slijedeće velike grupe arhivalija (arhivskog gradiva): isprave (povelje, diplome), rukopisne knjige (protokole, registre i druge knjige), spise sa svojim pomoćnim knjigama, rukopisne ostavštine značajnih obitelji i ličnosti, karte, mape, planove, tiskani materijal, fotografije, audio-vizeuleno gradivo, te magnetne zapise (diskete, CD i slično). Sav taj različiti materijal mora da ispunjava jedan kriterijum da bi dospeo i čuvao se u Arhivu – da posjeduje kulturno-historijsku vrijednost i da je bio u sastavu registrature (pisarnice) stvaraoca gradiva.
Domenti koji se nalaze u sklopu fondova i zbirki obuhvaćaju razdoblje od sredine 17. vijeka do današnjih dana, a svjedoče o životu u gradu i okolini, mjestima u teritorijalnoj nadležnosti Historijskog arhiva Subotice, ali i širim prostorima.
Najveći dio sačuvane arhivskog gradiva je nastajao radom upravnih organa, privrednih organizacija, sudova, škola i kulturnih institucija.
Razumljivo, količinski najviše gradiva koje Arhiv čuva datira iz perioda nakon 1945. godine. Od šeztdesetih godina 20-tog vijeka, nastaje prava eksplozija pisanih dokumenata, prava industrijska produkcija registraturnog materijala čije količine dostižu ogromne razmjere.
U 2012. godini završena je izrada prve sveske ( fondovi 1-220) novog vodiča kroz arhivsko gradivo, pošto je stari, koji je obuhvatao samo 143 fonda, tada postojeća, tiskan još 1970. godine. U njemu je primenjena usvojena klasifikaciona šema, tj. razvrstavanje po djelatnostima[12]:
– A. 1. uprava i javne službe
– A. 2. pravosudni organi
– A. 3. vojne jedinice i ustanove
– A. 4. prosvjetne, kulturne i naučne ustanove i organizacije
– A. 5. socijalne i zdravstvene ustanove i organizacije
– A. 6. privreda i bankarstvo
– A. 7. političke i društvenopolitičke organizacije
– A. 8. vjerske ustanove i organizacije
– B. 1. obiteljski i lični fondovi
– C. 1. zbirke
Sumarni inventari se sastoje od standardiziranih rubrika, historijske bilješke o fondu, povijesti i organizaciji stvaraoca, podacima o obradi i zaštiti gradiva te samog inventara, gdje su prvo popisane sve knjige po vrstama a zatim isto tako i spisi.
Arhiv ima publikovanih 8 analitičkih inventara i za još 4 fonda/odjela u rukopisu.
1. Stevan Mačković: Sresko načelstvo Subotica 1934-1941,sveska 1 (analitički inventar 1934-1936), Historijski arhiv Subotica 1996.
2. Stevan Mačković: Sresko načelstvo Subotica 1934-1941,sveska 2 (analitički inventar 1937), Historijski arhiv Subotica 1997.
3. Stevan Mačković: Sresko načelstvo Subotica 1934-1941,sveska 3 (analitički inventar 1938), Historijski arhiv Subotica 1997.
4. Stevan Mačković: Sresko načelstvo Subotica 1934-1941, sveska 4 (analitički inventar 1939-1941), Historijski arhiv Subotica 1997.
5. Gašpar Ulmer, Kraljevski komesar Ferenc Skulteti u Subotici (1819-1823) (analitički inventar, serija Kraljevski komesari br.3), Historijski arhiv Subotica, 1998.
6. Gašpar Ulmer, Kraljevski komesar Mihalj Irmenji u Subotici (1782-1788) (analitički inventar, serija Kraljevski komesari br.1), Historijski arhiv Subotica 2000.
7. Gašpar Ulmer, Zorica Pavić: Kraljevski komesar Jozef Gludovac u Subotici (1788- 1790) (analitički inventar, serija kraljevski komesari br. 2), Historijski arhiv Subotica 2003.
8. Zorica Mandić, Vera Manasijević: Protokol Magistrata povlašćene Kraljevske komorske varoši Sent Marija – prije zvana Sabatka 1743-1756 (analitički inventar), Historijski arhiv Subotica 2006.[13]
U rukopisu[14] su slijedeći analitički inventari[15]:
1. Tatjana Segedinčev, Ured gradskog kapetana, 1919-1930
2. Stevan Mačković, Ured velikog bilježnika, 1919- 1924
3. Smilja Prodanović, Ekonomski odjel, 1919-1929
4. Zorica Mandić, Magistrat povlašćene Kraljevske komorske varoši Sent Marija, 1743-
1770
Arhivsko gradivo hrvatske provenijencije
U Arhivu se nalazi samo 5 fondova za koje se nedvojbeno može reći da su hrvatske provenijencije. Takvi su:
F:048. Hrvatski katolički orao – Subotica (1921-1929)[16]
Arhivska gradivo sačuvano je samo fragmentarno u količini od 1 arhivske kutije (0,12 dužnih metara[17])
Sastoji se od prijepiske i drugih evidencija. Iz nje se može dobiti sažeti pregled nastanka i djelovanja orlovstva u Subotici. Svjedoči o radu društva kojemu su ciljevi bili usmjereni kako na razvoj tjelesnih sposobnosti omladine kao i podizanju njenog vjerskog i nacionalnog duha. Dana 18. IX 1921. održana je osnivačka skupština, s 32 člana, koji su osnovali Orlovski odsjek „u našoj bijeloj Subotici“. Hrvatsko Orlovstvo nije bilo samo neka gimnastička organizacija, već je ona jedan katolički prosvjetni omladinski pokret koji je imao u svome programu i tjelesni odgoj omladine, ali i do u tančina provođenje smjernica koje Svjeta Stolica davala Katoličkoj akciji. Tjelovježba je bila samo sredstvo duševnomu odgoju. Sa uvođenjem diktature 1929. godine, ukinuto je Orlovstvo a osnovan od strane vlade Savez sokola Kraljevine Jugoslavije.
F:049. Bunjevačko momačko kolo – Subotica (1928-1946)
Arhivsko gradivo sačuvano je fragmentarno u količini od 1 arhivske kutije.
Sastoji se od prijepiske s državnim organima, spiska članova i uprave, zapisnika, pristupnica i drugih evidencija.
Bunjevačko momačko kolo je osnovano 20.10.1920. godine. Ciljevi društva su bili da kroz prosvjetu i kulturu utemeljenu na katoličkim vjerskim i moralnim osnovama odgaja omladinu u u duhu bunjevačkih narodnih tradicija. Radilo je s dvije sekcije, tamburaškom i kazališnom. Najistaknutije ličnosti Društva su bile Ivo Prćić, Blaško Rajić, Pera Tumbas Hajo. Prestalo je sa radom 1946. godine.
F:052. Hrvatsko pjevačko društvo “Neven” – Subotica (1925-1943)
Arhivsko gradivo je preuzeto 1949. godine iz podruma u Harambašićevoj 4, a zatim preneto u tadanje sabiralište u Engelsovoj 9.
Sastoji se od notnog materijala vjerskog i svjetovnog opusa, domaćih i stranih kompozitora, koji je i popisan (POAS, F:48.1. – 2. – 3 ). Hrvatsko pjevačko društvo “Neven” osnovano je 1920. godine kao sekcija Prosvjetnog društva “Neven”. Kao samostalno društvo djeluje od 2.5.1925. godine kada je održana i osnivačka skupština. Od tada Društvom upravlja Privremeni odbor. Pravila društva su odobrena 4.3.1926. godine. Rad Društva se prekida 1943.
Nakon rata, vlasti primaju prijavu za nastavak rada 1945., da bi ponovno bilo registrirano 12. siječnja 1946. godine pod br. GNO 1582 II/1946. Ipak je prestalo je s radom 1947. godine. U 1970. godini nakon formiranja HKUD “Bunjevačko kolo”, određeni dio notnog materijala (partitura i dionica) oko 0,70 dužnih metara dat je novoformiranom društvu na korištenje[18].
U Arhivu se čuva gradivo koja se sastoji od 3 ar. kutije (0,30 dm)
F:220. Hrvatska privredna omladina – Subotica (1942-1944)
Fond je nastao izdvajanjem gradiva iz F:52.
Hrvatska privredna omladinaje osnirana, prema sjećanju nekih sudionika 1939. godine. Prestala je s radom 1944. godine. Udruga je djelovala sa sjedištem u Hrvatskom Domu (Harambašićeva 4). Okupljala je i omladinu s komunističkim usmjerenjima, Ivana Vukovića Slikara, Lazu Horvackog i druge. Dobila je odobrenje za nastavak rada i od okupacionih mađarskih vlasti. Iz redova te omladine, svibnja 1944. u gradski komitet SKOJ-a izabrani su Petar Horvacki, Remija Gabrić, Vlado Đanić.
Sačuvano je samo 9 predmeta iz perioda 1942. -1944.
Po izvješću uredu gradonačelnika iz 1943. godine a koje potpisuje tajnik Hrvatske privredne omladine – Beno H. Vojnić, bilo je 164 člana, koji su poimence popisani.[19]
Krajem 1943. pretsjednik je bio Stipan Stipić. Rad se odvijao na književnom, recitatorskom, sportskom i kazališnom polju.Redovito su se održavali članski sastanci[20] u društvenim prostorijama. Bilo je i zamjerki da neki đaci, koji nisu članovi, dolaze tamo i igraju stoni tennis. Na „članskom sastanku“ 5.1.1944., Mirko Huska je čitao svoj književni sastav – Promašen život. Tom prigodom Vlado Đanić je primijetio da pisac miješa ikavicu i ijekavicu.
Glavna godišnja skupština je održana 16.1.1944. Saznajemo iz Zapisnika da je u protekloj godini bila održana 21 odborska sjednica, 12 članskih sastanaka, a ukupan broj članova je bio 159. Od toga ih je vojnoj dužnosti bilo 19, da je brisano njih 47, dali ostavke 7, a preminuli 3.
Radili su u 6 sekcija:
1) sekcija stolnog tenisa (sa 70 članova),
2) šah sekcija ( 28 članova ),
3 ) fudbalska sekcija (7 članova),
4) tamburaška sekcija
5) prosvjetna sekcija
6) kazališna /glumačko-diletantska /sekcija[21] koju je vodio Blaško Stražarković. Ona je radila bez ikakvih tehničkih preduvjeta no sa “ushićenim poletom i velikom voljom”[22] i uspjela da priredi 8 igrokaza (u 1943.)
F:225. Hrvatsko kulturno društvo – Subotica (1946-1947)
Sačuvana je minimalna količina gradiva, samo 9 predmeta (0,01 dm), a koje je izdvojeno iz F:52. Društvo je osnovano 1946, mada dokument o osnivanju nije nađen. Već prosinca 1946. GNO dodjeljuje jedan glasovir iz Opštenarodne imovine ( GNO III 5404/1946, br. 56348). Postoji trag da su u isto doba načinili i jedan “obrtni istup”. Prijema izvještaju o radu iz listopada 1946., društvo je imalo sekcije za književnost i nauku, za održavanje narodnih običaja i igara i pjevačku sekciju.
Imali su značajan nastup 21. svibnja 1947. u Beogradu. Društvo je bilo tiskalo i časopis “Njiva”, prvi broj se poajvio 1947. Ukinuto je rješenjem Ministarstva unutarnjih poslova od 17. veljače 1950. godine. Sjedište i ovoga subotičkog hrvatskog društva je bilo u Harambašićevoj 4.
Drugi fondovi koji sadrže gradivo koje svjedoči o hrvatskom prisustvu
To znači da stvaraoci takvog gradiva nisu s hrvatskim predznakom, no njihovim djelokrugom rada obuhvaćeni su bili i subotički Bunjevci-Hrvati, kao podanici i građani, stranke ili kao predmeti pojava i procesa koje na bilo koji drugi način imaju hrvatski nazivnik.
Ogromna većina svih fondova i zbirki u Arhivu ima po tom kriteriju gradivo koje svjedoči o postojanju i djelovanju Bunjevaca. To je samo po sebi posljedica postojanja te narodnosne skupine na ovim prostorima[23]. A ono se može pratiti od najstarijih zapisa, tj. od nastanka prvog organiziranog oblika vođenja kancelarije – Magistrata, najviše upravne vlasti u kameralnoj varošici Maria Theresiopolis 1743. godine. U drugim arhivima, na primjer crkvenim /franjevačkog samostana/ – znamo da postoji i starije gradivo, kao na primjer matrikule krštenih, vjenčanih i umrlih, koje se vode od 1687. po kojima jasno možemo pratiti bunjevačke obitelji na teritoriju Subotice.
Od prvih talasa napučivanja ovih prostora Bunjveci-Hrvati su aktivno sudjelovali u čitavom društvenom i političkom životu, pa time postoje tragovi o tome.
Neki od fondova i zbirki, prateći ih po klasifikacionoj shemi[24], koji sadrže podatke o Bunjevcima-Hrvatima te su značajni za istraživanja o njima su[25]:
A 1.1. UPRAVA I JAVNE SLUŽBE, ARHIVSKI FONDOVI DO 1918.
F:261. Magistrat povlašćene kraljevsko komorske varoši – Sent Marija (Subotica) (1743-1779)
Poveljom ugarske kraljice Marije Terezije, izdate 7. svibnja 1743. godine u Pragu, dotadašnje vojno-graničarsko naselje Sabatka dobilo je na molbu svojih stanovnika status varoši (latinski: oppidum, mađarski: mezőváros). Poveljom je varoš stekla novo ime Sent Marija ( Szent Maria) i određena prava i slobode sa kojima kao vojni komunitet (Communitas Loci Militaris Szabatka) ranije nije raspolagala, kao ni druga sela i mjesta u županijama Ugarske. Varoš Sent Marija, pored vašarskih privilegija i ekonomskih koncesija, dobija građanski status umjesto dotadašnjeg vojnog sa odgovarajućom, ograničenom lokalnom samoupravom.
O tome koliko je ovaj fond važan za izučavanje ovdašnjih Bunjevaca, njihovog položaja i udjela u izgradnji i naprijedairanju Subotice, svjedoči da su na prvoj sjednici Magistrata 2. kolovoza 1743. godine imenirani kao funkcioneri grada i odbornici Zaklete opštine, njih 42 svi Bunjevci: Luka Vojnić (Lucas Vojnics), Bartolomej Kopunović (Bartholomaeus Kopunovics), Hieronim Vuković (Hieronÿmus Vukovics), Bartolomej Jakočević (Bartholomaeus Iakocsevics), Đorđe Puzić (Georgius Pusics), Antun Buljočić (Anotnius Bulyocsics), Toma Cvijanov (Thomas Cvijanov), Josip Šimokov (Iosephus Simokov), Ilija Crnković (Elias Crnkovics), Abel Tomković (Abel Tomkovics), Nikola Kuntić (Nicolaus Kuntics), Marko Vujavić (Marcus Vujavics), Đorđe Bibić (Georgius Bibics), Marjan Malagurski (Marianus Malogurskÿ), Luka Bukvić (Lucas Bukvics), Grga Vojnić (Gregorius Vojnics), Šimon Tumbas (Simon Tumbasz), Luka Kajić (Lucas Kaics), Nikola Brnić (Nicolaus Brnics), Vita Bajić (Vitus Baics), Ignac Vuković (Ignacius Vukovics), Franjo Rajčić (Franciscus Raicsics), Tadija Stantić (Thadaeus Stantics), Lovro Peić (Laurentius Peics), Fabijan Bajić (Fabianus Baics), Ivan Gršić (Ioannes Grsics), Đorđe Peić (Georgius Peics), Albert Stipić (Albertus Stipics), Mihajlo Vuković (Michaël Vukovics), Ivan Franceskov (Ioannes Franceskov), Josip Temunov (Iosephus Temunov), Josip Bačin (Iosephus Bacsin), Josip Bajić (Iosephus Baics), Jakov Kopunović (Iacobus Kopunovics), Martin Čović (Martinus Csovics), Stevan Budanović (Stephanus Budanovics), Ilija Poljakov (Elias Polyakov), Petar Lukendin (Petrus Lukendin), Josip Sapunčić (Iosephus Szapuncsics), Mihajlo Vujavić (Michaël Vujavics), Ivan Cvijanov (Ioannes Cvijanov), Stevan Vidaković (Stephanus Vidakovics).
U spisima fonda ima primjera uporabe slavenskog (srpskog, hrvatsko-bunjevačkog) jezika uz mađarsku ili njemačku ortografiju. Takvih spisa ima do 5% u ukupnoj količini. Posebice su zanimljivi spisi pisani ikavicom.[26]
Fond se sastoji od 25 knjiga i 41 arhivske kutije, u ukupnoj dužini od 6,4 dm.
F:272. Magistrat slobodnog kraljevskog grada – Subotica (1779-1849)
Ovaj fond se direktno nadovezuje na prethodni, pošto je stvaraoc – Magistrat slobodnog kraljevskog grada prirodni nasljednik i nastavljač u toku vršenja funkcija gradskih organa vlasti.
I u novoj konstelaciji vlasti viši stalež Bunjevaca je imao vrlo važnu ulogu. Tako je za prvog suca (judex, bíró) je izglasan Luka Vojnić (Lucas Vojnics) a za kapetana (capitaneus, kapitány) Jiran Sučić. Od 1796. se bira i gradonačelnik (consul, polgármester).
Od znanstveno-obavijesnih pomagala izrađen je sumarni inventar.
Korištenje ovoga fonda je neophodno za svakoga istraživača koji je upućen na kronolški period (1779-1849) koji on zahvaća.
F:005. Mihalj Irmenji, kraljevski komesar – Subotica (1782-1788)
Kraljevski komesari su bili upućivanu u naš grad od strane mađarskog namjesničkog vijeća i Mađarske kraljevske komore u Budimu. Zadaci su im bili da rješavaju aktualne probleme u Gradu. Prvi od niza kraljevskih komesara koji je boravio u Subotici bio je uparvo Maihalj Iremnji (Mihály Ürményi).
Kraljevski komesar Mihalj Irmenji izvršio je reorganizaciju cjelokupnog Magistrata i odredio da se ubuduće sjednice održavaju tri puta sjedmično: ponedeljkom, petkom i subotom. Svakog petka na sjednici Magistrata rješavane su žalbe uložene protiv prvostepenih odluka Sudbenog stola po onim predmetima čija vrijednost nije prelazila 60 forinti. Komesar Irmenji je naredio podjelu zemljišta u okolini grada, ustrojavanje zemljišnih knjiga i saniranje finansija Grada.
Fond sadrži ugovore sa Bajmokom i Čantavirom, izvještaje o stanju po selima, spise o kolonizaciji Šandora, molbe radi potvrde posjeda, i drugo.
Sačuvano je 5 knjiga i 4 arhivske kutije u količini od 0,60 dm.
Pored sumarnog izrađen je i analitički inventar sa 251 opisom kao i predmetnim registrom[27].
F:008. Jožef Gludovac, kraljevski komesar – Subotica (1788-1790)
Rad komesara Irmenjija nastavio je kraljevski komesar Jozef Gludovac. On se prvenstveno bavio sređivanjem posjedovnih odnosa. Angažirao je geometra, vršio ponovno prijemjeravanje svih devet pustara, a zatim izvršio i rapodjelu prijemjerenog zemljišta. Radio je i podizanju klulturne razine stanovnika grada, rješavajući sva pitanja vezana za zemlju. Zalagao se i za uljepšavanje i uređenje unutranjeg dijela grada, vodio je brigu o javnim građevinama i njihovom održavanju.
Pored sumarnog izrađen je i analitički inventar sa 810 opisa kao i predmetnim registrom[28].
F:013. Ferenc Skulteti, kraljevski komesar – Subotica (1819-1823)
Nakon nepunih 30 godina od djelovaanja komesara Glodovca, uslijed nagomilanih problema koje Magistrat nije uspijevao da riješi, Ugarsko kraljevsko namijesničko vijeće 1819. šalje u Suboticu savjetnika Komore Ferenca Skultetija. On će na povjerenim zadacima i poslovima ostati 4 godine. Subotica je tada brojala oko 40 000 stanovnika, materijalno blagostanje je išlo uzlaznom linijom no naprijedak u pogledu prosvjećenosti i kulture to nije pratio u potpunosti[29]. Prijestupi su se umnožili, vređanja, samovolja, pijančenje, pucnjava, bili su sve češći. Upravo ka popravljanju takvog stanja bile su usmjerene i djelatnosti novog komesara.
I za ovaj fond, pored sumarnog izrađen je i analitički inventar[30] sa 498 opisa, predmetnim i imenskim registrom.[31]
F:016. Pal Etveš, kraljevski komesar – Subotica (1840-1845)
U periodu od 1840. do 1845. u Subotici je boravio Etveš Pal kao kraljevski komesar. Prvenstvena zadaća mu je bila rješavanje sukoba između glavnog suca Simeona Mukića i magistratske većine, te sprovođenje izbora novih organa Magistrata. Odredio je razdvajanje sudskih od upravnih funkcija Magistrata. Važan zadatak mu je bio i saniranje gradske blagajne, koja je bila u velikim zaostacima i manjkovima.
Pored sumarnog inventara za jedan dio, godine 1840-1841. izrađen je i analitički inventar[32] sa 65 opisa.
Jezik građe je mađarski (80%), latinski (19%), njemački (0,5%) i hrvatski (0,5%).
F:002. Gradsko vijeće slobodnog kraljevskog grada -Subotica (1861-1918)
F:163. Sreski ured – Subotica (1852-1861)
F:026. Siročadski sto grada – Subotica ( ? – 1947 ) 1874/196
F:032. Ured velikog župana Subotice i Baje (1872-1918)
F:273. Gradsko načelstvo – Subotica (1849-1860)
F:230. Gradska kapetanija – Subotica (1849-1919)
A 1.2.
F:047. Gradsko poglavarstvo – Subotica (1918-1941)
F:274. Opština – Bajmok (1918-1941)
F: 057. Sresko načelstvo – Subotica (1934-1941)
Sresko načelstvo-Subotica je oformljeno 1934. godine. Ulaskom u novu južnoslavensku državu i za Suboticu započinje jedan novi historijski period. I pored nove državne, ideološke i političke klime, u Vojvodini će se, u organizaciji vlasti, još dugo upotrebljavati neki obrasci iz starog administrativnog i pravnog sistema Monarhije.
Zakonom o gradskim opštinama iz 1934. godine[33] Subotica dobiva status gradske opštine. Tim zakonom su regulirana pitanja i oblasti koja su u nadležnosti opštinskih, gradskih uprava i razgraničena od nadležnost državnih upravnih tela, kakvi su bili srezovi. “Zakonom o obrazovnju novog sreza subotičkog” 20.07.1934. godine[34] obrazovan je “…novi srez subotički sa sjedištem u Subotici u Dunavskoj banovini u koji ulazi područje gradske opštine Subotica”.[35] To je značilo da se njegova teritorijalna nadleežnost poklapala sa opštinskom.
Jedno od objašnjenja za stvaranje sreza subotičkog, svakako je i sljedeće: “Ovaj srez je oformljen zbog pribavljanja većeg autoriteta administrativno-teritorijalnoj vlasti u Subotici, obzirom da se nalazila u graničnom području, uz to još i najprometnijem u putničkom i drugom saobraćaju sa susednom Mađarskom”.[36] Srez je bio pod ingerencijama centralnih vlasti, finansiran i potčinjen direktno Ministarstvu unutrašnjih poslova, odnosno Kraljevskoj Banskoj upravi ( KBU ) u Novom Sadu.[37]
Pored sumarnog izrađen je i analitički inventar.
F:304. Opština – Bačka Topola (1919-1941)
F:412. Javnobiljeležnička kancelarija dr. Andrije Pletikosića Bačka Topola ( ? – ? )
F:022. Školsko nadzorništvo – Subotica (1869-1945)
A. 1.3.
F:60. Gradsko načelstvo slobodnog kraljevskog grada Subotice (1941 -1944)
A 1.4.
F:068. Gradski narodni odbor – Subotica (1944-1955)
F:069. Gradska komisija za ratnu štetu (1945-1946)
F:070. Okružni narodni odbor – Subotica 1945-1946
F:071. Sreska komisija za ratnu štetu – Subotica (1945-1946
F:100. Narodni odbor I reona – Subotica (1945-1952)
F:101. Narodni odbor II reona – Subotica (1945-1952)
F:138. Narodni odbor sreza – Subotica (1955-1965)
F:166. Komanda mjesta – Subotica (1944-1945)
A. 2. PRAVOSUDNI ORGANI
A.2.1. fondovi do 1918.
F:009. Vlastelinski sud grada – Subotica (1794-1848)
F:017. Sreski sud – Subotica (1850-1861)
F:020. Sudbeni sto – Subotica (1861-1871)
F:023. Kraljevski sudbeni sto – Subotica (1872-1918
F:034. Sreski sud – Subotica (1861-1918
A.2.2. fondovi 1918-1941.
F:045. Okružni sud – Subotica (1919-1941)
F:212. Državno tužilaštvo – Subotica (1919-1940)
A. 2. 3.
F:062 Okružni sud – Subotica (1941 – 1944)
A.2.4. fondovi od 1944.
F:086. Okružni sud – Subotica (1945-
A. 3. VOJNE JEDINICE I USTANOVE
A.3.4. fondovi od 1944.
F:168. Komanda subotičkog područja – Subotica (1944-1945)
A. 4. PROSVJETNE, KULTURNE I NAUČNE USTANOVE I ORGANIZACIJE
A.4.1.prosvjetne ustanove i organizacije
F:019. Gimnazija “Moša Pijade” – Subotica (1795- )
Kao što se vidi iz imena i kronoloških granica fonda, u njemu se nalazi vrlo bogata građa, koja svjedoči o najstarijoj srednjoj školi. Ona je započela rad 1747. godine kao trogodišnja gramatikalna škola. U 1778. se bilježi njeno ukidanje, da bi ponovo započela s radom 1782. godine. Premještena je u Novi Sad 1789. da bi ponovo od 1791. nastavila u Subotici. U narednom periodu seliće se još nekoliko puta. U imenu će joj stajati i to da je gradska gimnazija. Na sadašnju lokaciju je došla 1899. godine. U vremenim svjetskih ratova, više puta su je preuređivali. /koristili za druge svrhe, bolnica, itd/ Od 1956. nosi ime Moša Pijade, koje je reformama školstva 1977. nestalo. Današnja gimnazija Svetozar Marković je pravni nasljednik , i od kraja 1980- tih godina radi opet kao gimnazija.
F:027. Državna ženska građanska škola – Subotica (1875-1944)
(Magyar Királyi állami polgári leány iskola Szabadka)
F:033. Škola učenika u privredi – Subotica (1883- )
F:035. Muška građanska škola – Subotica (1892-1944
F:042. Državna viša ženska škola – Subotica (1907-1920)
F:044. Potpuna ženska gimnazija – Subotica (1925-1951)
F:050. Okružni školski odbor – Subotica (1921-1929)
F:105. Škola za lekarske pomoćnike – Subotica (1947-1954)
F:169. Škola za vaspitačice – Subotica (1942- ? )
F:186. Škola za obraziranje poljoprivrednih radnika – Subotica 1897-1955
F:210. Viša pedagoška škola – Subotica (1968-1978)
F:228. Pravni fakultet – Subotica (1920-1941)[38]
F:440. Rimokatolička ženska osnovna i građanska škola “Od Naše Gospe” Subotica (1874-1944)
A.4.2.kulturne ustanove i organizacije
F:028. Pučka kasina – Subotica (1878-1947)
Pučka kasina je osnovana godine 1878. kao čitaonica subotičkih Bunjevaca, sa ciljem da širi i unapređuje obrazovanje naroda, te da sakuplja i čuva nacionalno-kulturne tekovine Hrvata (Bunjevaca i Šokaca) i da organizira svojim članovima društveni život. Mada se društvo formalno ograđivalo od sveke vrste politike, ono je svojom kulturno-prosvjetnom djelatnošću u znatnoj meri doprinelo buđenju i održavanju nacionalne svijesti kod Bunjevaca. Ukinuto je 1947. godine.
F:157. Kulturno prosvjetna zajednica sreza – Subotica (1948-1965)
F:158. Kulturno prosvjetna zajednica opštine – Subotica (1960-1969
F:183. Tribina mladih – Subotica ( 1973
F:190. Udruženje estradnih umetnika i izvođača Skupštine opštine – Subotica (1970- 1972)
A. 5. socijalne i zdravstvene ustanove i organizacije
A.5.1.socijalne ustanove
F:037. Okružni ured za osiguranje radnika – Subotica ( 1893-1948
F:079. Dečji dom – Subotica (1904-1955)
F:026. Siročadski sto grada – Subotica ( ? – ? )
A. 6. PRIVREDA I BANKARSTVO
A.6.1.banke i novčani zavodi
F:043. Opšta kreditna banka dd – Subotica (1923-1948)
A.6.2.1. privredna udruženja
F:056. Udruženje industrijalaca u Novom Sadu – Povjereništvo – Subotica
(1932-1942
A.6.3.1. industrija i zanatstvo
F:053. Tvornica električnih strojeva “Sever” Subotica (1923-1946
F:075. Fabrika mesa i suhomesnatih proizvoda “29 novembar” – Subotica
(1906 – 1948
F:076. Fabrika cipela “Prva petoljetka” – Subotica (1946-1948)
F:090. Tvornica čokolade i bombona “Pionir” – Subotica (1916- 1948)
A.6.3.2.poljoprivreda
F:066. Reonska uprava narodnih poljoprivrednih dobara – Subotica (1945- 1946)
F:072. Mesna uprava narodnih poljoprivrednih dobara – Subotica (1945- 1946)
F:077. Preduzeće za odgoj i tov svinja – Subotica (1945-1951)
A.6.3.3. trgovina, ugostiteljstvo, turizam
F:089. Trgovačka radnja “Naše dete” – Subotica (1947-1953)
F:091. Gradski narodni magazin “GRA-MAG” – Subotica (1946-1948)
A.6.3.4. saobraćaj
F:039. Subotička električna željeznica i osvjetljenje d.d. – Subotica (1897- 1946)
A.6.4. zanatstvo
F:030. Udruženje zanatlija – Subotica (1886-1950)
F:170. Okružni odbor zanatskih udruženja – Subotica (1946-1947)
A. 7. POLITIČKE I DRUŠTVENOPOLITIČKE ORGANIZACIJE
F:067. Sreski odbor Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije – Subotica (1945 – 1965)
F:078. Gradski odbor antifašističkog fronta žena – Subotica (1944-1953)
F:088. Sreski komitet Saveza komunista Srbije – Subotica (1945-1965)
F:096. Opštinski komitet SKS – Subotica (1952 – )[39]
F:217. Sindikalno vjeće (CRSOJ) – Subotica (1919-1929)
F:218. Mesni međustrukovni odbor Ujedinjenog radničkog sindikalnog saveza Jugoslavije – Subotica (1925-1940
F:421. Savez socijalističke omladine Vojvodine, Opštinska konferencija Subotica (1960-1991)
A.7.2.staleške udruge
F:051. Udruženje trgovaca za grad – Subotica (1932-1941)
F:055. Udruženje ugostitelja za grad – Subotica (1905-1948)
A.7.3. humanitarna društva
F:165. Sreski odbor društva crvenog krsta – Subotica ( 1939-
A.7.4. kulturno prosvjetna društva
F:041. Subotičko udruženje za obrazovanje poljoprivrednih radnika – Subotica (1903- 1904)
A.7.6. sportska društva
F:040. Sportsko društvo “Bačka” – Subotica (1901- )
F:054. Automobilski klub – Sekcija – Subotica (1925- )
F:215. Subotički konjički klub – Subotica (1891- ? )
A.7.7. ostalo
F:021. Subotička pogrebna udruženja – Subotica (1863 – ? )
A. 8. VJERSKE USTANOVE I ORGANIZACIJE
B. 1. OBITELJSKI I LIČNI FONDOVI
B.1. obiteljski fondovi
F:001. Vojnići iz Bajše (1644-1946)
Stipan /István/ Vojnić i njegov brat Ivan Vojnić, kao i njihovi potomci, dobili su od Marije Terezije 1741. godine plemstvo kao nagradu za zasluge u ratovima protiv Turaka. Bačkobodroška županija objavila je da su sinovi Stipana Vojnića: Luka, Andrija, Jakov, Simon i Mihajlo primljeni među plemiće. Oni su 1751. godine kupili polovinu poseda Bajše od plemića Stipana Zako i primili plemićki predikat “de Bajša”. Članovi ove obitelji povećavali su plemićko dobro kupovinom, nasleđivanjem i ženidbom, tako da je ono kasnije obuhvatalo cijeli atar Bajše, Zobnatice i polovinu zemljišnog posjeda Moravice. U XVIII i XIX stoljeću članovi obitelji Vojnić igrali su značajnu ulogu u javnom i političkom životu grada Subotice, kao i cijele Bačkobodroške županije.
B 2.
F:004. Đorđe Sučić, gradski komornik (1779-1806)
Bunjevačka obitelj Sučić je jedna od najistaknutijih u ranim vremenima razvoja Subotice od kraja XVII stoljeća. Plemićku povelju stekao je Luka Sučić 1690. godine. Plemstvo im je potvrđeno u županiji Bač 1718. Obitelj je 1801. postala vlasnik dijela naselja Pačir. Đorđe Sučić je rođen 7.1.1748. godine i bio je gradski kapetan 1790. a gradski komornik (poreznik) 1795. – 1796. Fond sadrži privatnu prijepisku, finasijske i imovinske spisi (obligacije, poreske knjižice, račune, ugovore, žalbe, razna rješenja).Jezik gradiva je latinski (30%), njemački (20%), mađarski (25%), hrvatski (25%). Sačuvani su spisi u količini od 1 arhivske kutije (0,10 dm).
F:014. Simeon Skenderović, gradski kapetan – Subotica 1825-1850
F:015. Andor Poljaković – Subotica 1813-1851
F:029. Paja Kujunčić, javni radnik – Subotica (1859-1915)
C. 1. ZBIRKE
F:003. Kartografska zbirka 1556-
F:018. Zbirka plakata 1817-1989
F:024. Zbirka matičnih knjiga osnovnih škola – Subotica 1921-1946
F:164. Zbirka diploma 1658-1845
F:172. Zbirka kopija IX vek –
F:176. Zbirka materijala o radničkom i narodnooslobodilačkom pokretu – Subotica (1903-1989)
F:179. Zbirka Ištvana Ivanjija 1724-1783
F:180. Zbirka fotografija 1862-
F:181. Zbirka radničkih knjižica 1885-1955
F:208. Zbirka duplikata crkvenih matičnih knjiga Subotica 1839-1895
F:211. Zbirka Ivana Rudića (1904 – ? )
F:451. Zbirka crkvenih matičnih knjiga (1687-1949)[40]
[1] Fond je organska skupina arhivskog gradiva nastala iz djelatnosti pravnih ili fizičkih lica.
[2] O toj temi je tiskana posebna publikacija – 60. godina djelatnosti Historijskog arhiva Subotica, Subotica, 2007. Iz nje su prenijeti dijelovi koji čine ovo poglavlje.
[3] Iványi István, Szabadka szabad királyi város története, Szabadka, I, 1886, II, 1892.
[4] Dobro svjedočanstvo o brizi za čuvanje dokumenata je i odluka donesena na zajedničkom sastanku komorskih i gradskih čelnika 31. srpnja 1743. godine kada je odlučeno da se odredi lokacija za buduću Gradsku kuću, koja bi imala dvije do tri prostorije za administraciju i jedan specijalan odeljak gdje bi se donosile sudske odluke i gdje bi se čuvali važniji spisi. Protokol Magistrata povlašćene Kraljevsko-komorske varoši Sent Marija – pre zvane Sabatka (1743-1756), Analitički inventar serije Protokoli Magistrata (1743-1779), br. 1, inv. opis 2, F.261.1.pag.3. 1/1743, Subotica 2006, st. 15.
[5] Iz Arhive Historijskog arhiva u Subotici spisi uz djelovodnik, predmet br. 6/1947. godine. Odlukom koju je doneo Glavni izvršni odbor Narodne skupštine APV 2. studenog 1946 . godine bilo je devet arhivskih područja u Vojvodini: Novi Sad, Sombor, Subotica, Senta, Velika Kikinda, Zrenjanin, Vršac, Pančevo i Sremska Mitrovica. U ovom privremenom organizovanju muzeja, službe zaštite spomenika kulture, arhiva i knjižnica, predviđeno je da sve ove ustanove imaju jedinstvenu upravu sa sjedištima u pomenutim gradovima. Takođe je predviđeno da one po mogućnosti budu smještene u jednoj zgradi i tako predstavljaju u “svakom gradu jedan kulturno-naučni zavod”.
[6] isto
[7] isto
[8] Na osnovu člana 2. Odluke o organizaciji i radu Skupštine sreza Subotica i njenih organa (Sl. list Sreza Subotica br.36/1963), i zaključka Saveta za prosvjetu, kulturu i fizičku kulturu Skupštine sreza Subotica od 22. septembra 1964. godine na zajedničkoj sjednici oba vijeća održanoj dana 7.oktobra 1964. godine rješenjem br.05-7101/1964 izvršena je promjena naziva Gradski državni arhiv u Subotici u Istorijski arhiv Subotica. Arhiva POAS, predmet. br. 148/2, 0208, 1964 .
[9] Naziv ustanove je tada definiran na srpskom, hrvatskom i mađarskom jeziku – Историјски архив Суботица, Historijski arhiv Subotica, Történelmi Levéltár Szabadka.
[10] Obrađeni knjižni fond knjižnice iznosi 5056 naslova (7110 primjeraka), od toga knjiga i brošura 5434 i časopisa 1676. Izdanja su pretežno na srpskom, hrvatskom, mađarskom, njemačkom i latinskom jeziku. Pored predmetnog kataloga izrađen je i autorski katalog.
[11] To je stanje krajem 2011. godine. U vreme nastanka ovog rada, prosinca 2012., još nisu bili točno poznati svi kvantitativni podaci o rastu arhivskog gradiva.
[12] Takva je shema ustanovljena da bi se praksa u izradi Vodiča ujednačila međunarodnim normama. U okviru jedne grupe vrši se i hronološka podjela, Tako su na pr. u okviru – Uprave i javnih službi, arhivski fondovi do 1918. označeni sa A.1.1., onu u periodu 1918-1941., sa A.1.2. itd.
[13] Analitički inventar Protokola Magistrata povlašćene Kraljevske varoši Sent Marije (1743-1756) sadrži 610 inventarskih jedinica. Uz analitički inventar postoje predmetni, imenski i geografski registar. Paraleno sa tiskanim izdanje Arhiv je načinio i digitalno izdanje na Cd-romu.
[14] Svi oni se mogu koristiti, a većina je ukucana i u računala.
[15] Ured gradskog kapetana, Ured velikog bilježnika kao i Ekonomski odjel su dijelovi fonda F:047. Gradsko poglavarstvo – Subotica, 1918-1941.
[16] Uradak nastao na osnovu gradiva toga fonda je: Stevan Mačković, Hrvatski katolički orao – Subotica, Hrvatska revija, 4, Zagreb 2007. st. 102-111
[17] Dalje skraćeno dm.
[18] POAS, dosije fonda F:52. Revers je u ime HKUD „Bunjevačko kolo“ potpisao dirigent pjevačkog zbora Bela Tikvicki
[19] POAS, F:220.2.U popisu su imena data u mađariziranom obliku. Za svakoga je naznačeno i zanimanje i tadašnja adresa.
[20] POAS, F:220.4. Sačuvani su zapisnici sa sastanaka 2.12.1943, 5.1.1944, 16.1.1944.
[21] POAS, F:220.5. Zapisnik
[22] isto
[23] Poznato je da se Bunjevci nastanjivali u panonske prostore u nekoliko velikih valova, od kojih je jedan od najvećih i najpoznatijih bio 1686. godine.
[24] Vidi fusnotu 9, klasifikaciona šema za Vodič kroz arhivsko gradivo.
[25] Svi podaci o fondovima su crpljeni iz najnovijeg Vodiča i drugih evidencija Arhiva, a ovom prilikom navodim samo one najznačajnije te kod pojedinih ističemo samo najizrazitije primjere sadržaja koji osvjetljavaju Bunjevce.
[26] Takav je na pr. spis pod oznakom F:261.27.11/1756. kongregacije bačke županije koji počinje sa: Falyeno Ime Isus, kojie i kakve zapovidi od prisvitlog Caesara…
[27] Nije izrađen imenski registar, no zbog relativne male količine, pronalazak imena u analitičkom inventaru nije previše teško. U svakom opisu stoji i ime lica koje je obuhvaćeno predmetom. Tako se pod rednim brojem 39 pod datumom 14.5.1787. nalazi molba Pavla Perčića koji moli da mu se dojeli 8 jutara zemlje na Tavankutu a koje mu je prošle godine oduzeo M. Rudić i dodijelio Jakobu Antunoviću.
[28] Analitički inventar je i publikovan 2003.
[29] Tako 1820. godine nije bilo ljudi podesnih da da budu izabrani u Senat niti se u gradu moglo pronaći lice koje bi bilo u stanju da vrši pepisivanje zapisnika pisanih latinskim jezikom, već je moralo biti pozvano sa strane. U Gimnaziji je bilo vrlo malo učenika.
[30] Analitički inventar je u rukopisu.
[31] Imenski registar olakšava traženje pojedinaca. Tako možemo pratiti i bunjevačke ličnosti: Abrašić Jakoba (kome je dodeljeno 18 jutara zemlje na ugarnicama), Andrašić Jakoba (koji ima molbu za dodjelu zemlje), braću Josipa i Lovru Antunović …
[32] Analitički inventar je publikovan i tiskan 1998. godine.
[33] Službene novine Kraljevine Jugoslavije, br.169, XLIII, 25.07.1934.
[34] isto
[35] isto
[36] Palić Milenko, nav. djelo.st.155.
[37] POAS, F:057. Sresko načelstvo 1934-1941, 8897/1937.
[38] Prof. Miodrag Simić, Istorija subotičkog Pravnog fakulteta, Beograd 1999.
[39] Osobito zanimljivo gradivo za istraživače toga doba, na primjer upravo ga koristi istraživač, umirovljeni odvjetnik Grgo Bačlija istražujući događanja vezana za progone Hrvata u 1971. godini.
[40] Ova zbirka je vodeća zadnjih godina po frekventnosti upotrebe, u prvom redu od istraživača, ali i po zahtjevima stranaka.
Gradska knjižnica – 1933. (mala statistika korisnika)
GRADSKA KNJIŽNICA 1933.
Ukupno je bilo 2432 čitalaca, o od toga čak 2411 muških i samo 21 ženskih! Navodi se i da je ona bila otvorena u prostorijama Pravnog fakulteta 8.IV.1933. godine, „gdje je uređeno lijepo spremište za knjige i prostrana i vidna velika čitaonica.“
podaci za Gradsku biblioteku
| broj čitalaca | muških | ženskih |
| 2432 | 2411 | 21 |
| broj čitalaca po zanimanju | |
| zanatlija | 4 |
| nastavnika | 19 |
| učenika | 2409 |
http://expannonia.suarhiv.co.rs/ser/17
SUBOTIČKA ISTORIJA 